Као основношколац и средњошколац почео сам да објавујем приче, песме и чланке, најпре у ђачком листу “Дечје новине” из Горњег Милановца, затим у у омладинском, сомборском листу “Покрет”, а ускоро и у “Сомборским новинама”, “Дневнику” новосадском и у суботичкој “Руковети”...
Оженио сам се и, пошто нигде нисмо могли да добијемо учитељска места (примани су, у више од четрдесет углавном подручних школа, кандидати који су испуњавали све услове), дошао сам на студије у Београд. Уписао сам се намерно и добровољно на катедру за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету, у класи професора Војислава Ђурића. Апсолвирао сам на време али сам пре дипломског дигао руке од студирања и посветио се писању прозе и рату за “хлеб наш насушни”...
Прво наше дете, ћерка Јелена, родило се у пролеће 1967. године, а прву моју књигу, “Лепа Јелена” (са уводном песмом “Изван прашине су коњи и то је вероватно лето”) објавила је библиотека “Видици” у августу 1969. године, у хиљаду примерака. За њу сам добио Награду Исидора Секулић. У исто време, у тиражу од шест примерака, објавио сам “Шест песама” (мој ручни слог и отисак у штампарији “Радиша Тимотић”), у августу 1969. године.
Та књижица је прво моје приватно издање, у време кад још нисам знао колико ће ми самостална штампа узети времена и какав ће значај имати у будућности. Штампао сам затим у часопису “Књижевност”, фебруарска свеска 1970. године, новелу “Роман о смрти Галерије”, коју је касније објавио Издавачко-информативни центар и, после писма тужиоца, запечатио издање и склонио у подрум. То издање (две хиљаде примерака) никада није стигло у књижаре...
Пре одласка у војску (касарна на Боронгају и Дом армије у Загребу) у пролеће 1972. године родило се још једно наше дете, син Мирослав, а после служења редовног рока, у зиму 1975, родило се и треће наше дете, син Павле. Тих дана је “Књижевна реч” објавила моју књигу “Девет годова”, приче које сам касније штампао код Удружених издавача у пролеће 1977. године, у три хиљаде примерака. Из те књиге извршни уредник избацио је моју причу “Кров над главом” (објављену у “Политици”, због које је тужилац тражио да одлежим две-три године у апсу), а покушао је и да, уз помоћ лектора, још неколико прича “прочешља”.
У часопису “Књижевност”, у седам наставака, објављен је је 1975. године мој роман “ТБЦ”, први зглоб: “Приступ у светлост”, најављен у плану за следећу годину у “Просвети”. После растурања редакције чаописа, после опомена изречених дремљивим уредницима, после више радних и партијских састанака, моја књига је избрисана из плана и повучена из штампарије...
Живели смо углавном од хонорарне коректуре, опреме листова и часописа, лектуре, редактуре и других физичких и “интелектуалних” послова. Ни жена ни ја нисмо имали редован посао нити редовне приходе, а троје деце смо подизали и школовали. Кад више нисмо могли да преживимо од хонорара, прво се запослила мја жена у “Народној књизи” (1982) а убрзо и ја у “Књижевним новинама” (1989). Обе фирме су се распале. Моја жена је најпре пребачена на Биро за незапослене (па преко ноћи и по сили закона и на сокак), а ја сам примљен у СКЗ, на место шефа коректора и лектора...
М. Ј. Вишњић
Маестрална лирска линија
Тужна вест о смрти писца Мирослава Јосића Вишњића све нас је изненадила и растужила.. Књижевност на овдашњим просторима тако је још једном променила своје координате јер је изгубљена једна од битних кота не само у самом актуелном, стваралачком и растућем прозном корпусу, него је много изгубио и сам књижевни живот који без њега, шерета и ироничног посматрача, никада више неће бити исти.
Сажет и симпатичан животопис прозног барда сачинио је, још давне 1993. године, боље него што би то могао учинити ико од нас, сам Јосић Вишњић. Десило се то у Трстенику, на скупу Савремена српска проза, који је те године био посвећен, никако не случајно, двојици великана модерне српске прозе, Црњанском и Вишњићу, мајсторима које је спајала неприкосновена, маестрална лирска линија. Наравно, било је (и биће) живота и стваралаштва и после те 1993. Али, за Вишњића, од пре неки дан, живота нема више. Никад више.
Ђ. П.
