У специфичним околностима савременог света у којима се пијанизам све чешће на глобалном плану суочава са изазовима комерцијалног деловања, уметничка пракса Иве Погорелића – једнако постојана у својој окренутости најзначајнијим делима музичке баштине колико и добро познатом извођачком перфекционизму – евидентно просијава значењем етичке вертикале, односно својеврсне „регулаторне парадигме“ саме професије.
Ово запажање могло би се поткрепити Погорелићевим бескомпромисним и посвећеничким односом према изазовима пијанистичког позива и његовом више пута истицаном чврстом вером у оправданост мисије чији је константан циљ већ дуже од четири деценије управо одбрана уметности као трезора потиснуте духовности… Своју потрагу за истином музике коју спроводи на концертним подијумима кроз солистичке и наступе са оркестрима широм Европе, Северне Америке и Далеког Истока, Иво Погорелић након дуже паузе поново реализује и у студију. Његова два рецентна албума са делима Бетовена и Рахмањинова (2019), односно Фредерика Шопена (2022) објавила је реномирана дискографска кућа Сони Класикал.
У години двоструког јубилеја Сергеја Рахмањинова, у којем се укршта 150 година од композиторовог рођења и 80 година од смрти, Иво Погорелић се у среду, 18. октобра, у Нови Сад враћа са славним Другим клавирским концертом великана руског позног романтизма, делом које је имало маркантан значај у животу композитора. Настало 1901. године након вишегодишње психичке кризе у коју је Рахмањинов запао након јавног неуспеха његове Прве симфоније, ово остварење означило је победу над сопственом несигурношћу и громогласан повратак на музичку сцену тадашње Москве. Посвећен доктору Николају Даљу, чије су сеансе Рахмањинову помогле у излечењу и повратку компоновању, Концерт је, захваљујући свежини музичког израза којег испредају смене лирских расположења, драмске енергије и фолклору блиски импулси, постао једно од ауторових омиљених и најизвођенијих остварења.
Као и бројна друга дела Рахмањинова, и оно у првом плану разоткрива композиторову фасцинацију звонима, односно симболиком датих инструмената који су дубоко усађени у руски религијски топос и звучну идиоматику руске фолклорне музике. Концерт тако управо и отпочиње зањихивањем великог клатна дочараног сменама акорада и октава у басу клавира чији коначни удари у тело имагинарног звона ослобађају обилну сонорност као подлогу за наступ прве теме става. Звона ће се потом у различитим трансформацијама свог карактера појављивати у елегичним одсјајима при завршетку другог става, у победничком, свечаном тутију клавира и оркестра у финалу концерта и на бројним другим местима, прибављајући својеврсно тестаментарно значење делу.
Евокације црквених звона из Рахмањиновог родног Семјонова, затим звона као звучне представе идиличних и меланхоличних сећања, звона из руских народних светковина, али и као звона узбуне и звона предсказања, она брује читавим музичким током Концерта кроз најразноврсније ономатопејске могућности клавирског звука. Звоне кроз Рахмањинову партитуру пророчки и са скривеним предосећањем. Звоне опроштајно пре него што сасвим не утихну након Октобарске револуције и неповратног исељења Рахмањинова из Русије… Ипак, њихове евокације промицаће интерпретацијама како руских, тако и осталих пијаниста у двадесетом веку, међу којима су имена Бена Мојзевича, Артура Рубинштајна, Вана Клајбурна, Свјатослава Рихтера, Владимира Ашкеназија. Њима се на ексклузиван начин придружује и сам композитор, који га је у улози солисте снимио 1929. године са Филаделфијским оркестром и Леополдом Стоковским, као емигрант у далекој Америци…
л Маестро Погорелићу, Ваш први непосредан сусрет са концертом Рахмањинова догодио се још у раном периоду живота, када сте га и први пут јавно извели, 1975. године на тадашњем Југословенском такмичењу музичких уметника у Загребу чији сте били лауреат?
- Да, сусрет са датим концертом одиграо се за време мог школовања у Москви, када сам од свог професора добио партитуру и задатак да научим дело. Ја сам по свему – а тога сам и тада био свестан – тај концерт добио прерано, можда чак и не толико рано колико сам лично сматрао да за њега нисам био довољно спреман. Неприлика је била у томе што се, с једне стране, мени то дело јако допадало, као и претпостављам свакоме, посебно у тој фази живота – имао сам тада 15 или 16 година, не више од тога – као и чињенице да сам био веома неприпремљен, осећајући несклад између нивоа своје извођачке спреме и оне која је нужна спрам захтева те композиције. Можда управо у томе лежи разлог мојим каснијим непрестаним поривима да се концерту враћам и изнова све дубље улазим у дати материјал трагајући сваки пут за више смисла и лепоте у њему. У међувремену, догодило се такође и то да сам изводио и друга дела Рахмањинова која су намењена соло клавиру, која су врло интригантна и која су ми отворила перспективу и шири увид у стваралаштво тог посебно надареног и генијалног композитора, а што је имало повратног значаја за моје боље разумевање самог концерта. Ради се о аутору величанственог дара, аутору непресушне инвенције и богатства, свакојаких лепота, необјашњиво раскошних мелодија које су моментално препознатљиве и које остају дуго у човеку који их слуша. Пијанизам свакако допушта прави продор у тај материјал уколико је индивидуални интерпретатор спреман да му посвети јако пуно свог рада и времена…
л У питању је једно од свакако најпопуларнијих дела класичне литературе, испуњено темама које су далеко надишле уметнички контекст и нашле место у поп музици. Присетимо се само хита „All by ме” Ерика Кармена, или песама „И think оф you” и „Full Моон анд Empty Армс” Френка Синатре, па филма „Дневник Briyet Youns”… Како Ви видите своју улогу класичног интерпретатора који данас стоји наспрам музике оваквог степена глобалне популарности?
- И поред свих употреба дате музике у контекстима које сте поменули, у питању је револуционарна и до данас не до краја схваћена композиција… Традиција широке употребе ове музике која је, нажалост, узела маха, некаква је комбинација Бродвеја и Холивуда са апсолутно неразумљивом естетиком која стоји иза тога… Концерт је сам по себи врло класичан и носи бројне изазове тумачења… Ако погледате партитуру – први, други и трећи став, наићи ћете на колосалну количину указа и сугестија које аутор у њима даје, на деведесет страница текста преко седамдесет различитих нијанси отклона од ритма у виду ритенута, ритарданда, аларганда, или у виду сугестија пију мосо, ачелерандо и других ознака карактера који су практично непримењиви, јер не постоје два човека на месту солисте и диригента који су у стању на истоветан начин у деведесет страна музике утиснути седамдесет различитих временских колебања. Међутим, то је судбина свих генијалних аутора чија дела остају енигме и стварни изазови за генерације које долазе и иза нас…
л Поменули сте да Вас овом делу враћа непрестани истраживачки порив, да ли можете рећи да сте се након готово пет деценија извођења овог Концерта приближили личном идеалу његове интерпретације?
- Код мене не постоји једно финално читање, коначно читање једне такве композиције… Фактор који је важно поменути је да је Рахмањинов у својим хармонијама и мелодијама врло богат, он пружа изобиље у којем је потребно снаћи се, одлучити шта истакнути, шта сакрити, јер не може се стално све стављати у први план давањем експресије сваком мотиву, инсистирањем на непрестаној изражајности… Међутим, постоји још једна околност која је исто тако прилично занимљива, а то је да је партитура за оркестар написана са великим очекивањима. Наиме, његова инструментација је таква да он претпоставља да ће читање партитуре у оркестру бити виртуозно од стране сваког појединца, а то је напросто врло тешко замислити. Према томе, оно што бих ја рекао јесте да је тежња да се изражајност не изгуби, као и да се концерт на један или други начин уоквири и материјалу пусти да сам проговори… Није потребно додавати пуно од себе, ништа од себе, композитор је већ све написао, то је само питање колико чега…
л Ваш концерт на отварању Новосадских музичких свечаности са Војвођанским симфонијским оркестром и маестром Александром Марковићем биће одржан у Синагоги...
- Ово ће бити моје четврто гостовање у Новом Саду, међутим први наступ у Синагоги. Мој најранији новосадски концерт био је у Студију М 1980. године, након чега сам гостовао у Српском народном позоришту, где сам пре две године поново свирао са оркестром с којим наступам и на овогодишњем издању Номуса. Концерт у простору Синагоге ће за мене бити први такав случај и једно посебно искуство. Унапред се веселим томе, као и поновном сусрету са новосадском публиком.
Стефан Цветковић
