Фредерик Кауфман, композитор: Стремим звуку с којим се људи могу поистоветити

Фредрик Кауфман (1936) један је од истакнутих америчких композитора друге половине 20. и почетка 21. века. У младости је свирао трубу у Биг бенду Вудија Хермана, а објавио је и студију "The African Roots of Jazz".
e
Фото: Youtube Printscreen

Композицију је студирао код Винстона Персикетија и Виторија Ђанинија на престижној њујоршкој школи за музику, драму и плес Џулијард. Предавао је касније на различитим школама и универзитетима, између осталих на Универзитету Висконсин и Интернационалном универзитету Флорида. Аутор је више од сто четрдесет композиција извођених широм света, а његова дела на репертоару имају бројни реномирани оркестри, солисти и камерни ансамбли. У Мајамију је упознао пијанисту Кемала Гекића и одлучио да напише дело за њега. Реч је о Концерту за клавир и оркестар „Герника“, који је новосадска публика могла премијерно на овим просторима да чује у оквиру овогодишњег издања Номуса. Гекић је „Гернику” донео са Симфонијским оркестром Академије уметности у Новом Саду, под управом Андреја Бурсаћа, а извођењу је присуствовао и композитор...   

 Да  ли посматрате свој Клавирски концерт „Герника“ као једно уметничко дело о другом уметничком делу, или је ваша музика изворно инспирисана догађајем овековеченим на Пикасовој слици?

– Не, нисам имао намеру да напишем дело које се односи специфично на Пикасову слику. Са друге стране, та слика је дефинитивно имала утицај на креативне аспекте мог рада. Први пут сам је видео изложену у Музеју модерне уметности (МоМА) у Њујорку кад сам био дете. Имала је непосредан утицај на мене и чим сам почео да разумевам композицију уметничког дела уопште, тај утицај је растао и моја жеља да сазнам више о разлозима настанка слике постала је мој главни циљ. Гледајући ужасе последица блицкрига на град у Баскији, права генијалност Пикасове слике је постала за мене очигледна и оставила је велики емотивни траг у мени. Нема сумње да уметност може имати утицај на то како видимо историјске чињенице и како се осећамо поводом тога. Али да ли осећам да је друштвена обавеза уметника да живот у целини изрази кроз уметнички медијум? Не. Не постоје тачни задаци на које ми као уметници треба да одговоримо. Написао сам више од 140 композиција до сада и све оне полазе од звука. Писане су из различитих разлога, било да је реч о делима која су наручена или о онима која су производ инспирације одређених емотивних искустава: страхоте рата, лепота и утицај природе, изврсно извођење музичара, уметност и књижевност...

 Ваш клавирски концерт написан је за Кемала Гекића, једног од најбољих пијаниста своје генерације, који потиче са простора југоисточне Европе... 

– Први пут сам упознао и чуо Кемала Гекића у Мајамију, док је био на концертној турнеји по САД 2000. године. Кемал је сјајан извођач и остао сам задивљен његовом виртуозношћу и музикалношћу. Остварили смо близак однос и неколико година дискутовали о томе како би било добро да напишем неко велико дело за њега. Кемал ме је изнова контактирао 2011. поводом идеје да напишем концерт за њега. Рекао сам му да ћу то урадити, ако прихвати да мој извор инспирације буде Пикасова слика „Герника“. Он је неко ко је лично могао да се идентификује са последицама који рат оставља на друштво, баш као што сам и ја био способан за тако нешто, будући да сам Јеврејин чија је породица страдала током Холокауста, али и неко са личним искуствима на Блиском истоку. Њему се идеја веома свидела. Поруџбина Чешког националног симфонијског оркестра била је формални разлог за почетак рада на композицији. Како сам писао дело, показивао сам делове Кемалу, који је био укључен у процес рада на делу све време. Била је радост писати за њега. Не само да је он бриљантан човек, него је и неизмерно талентован, те сам током компоновања имао осећај потпуне уметничке слободе. Знао сам да не постоји нешто што бих могао да напишем, а што он не би могао да одсвира. Премијерно извођење у Прагу, под палицом Марчела Рота и Чешког националног симфонијског оркестра било је изузетно успешно. Публика нас је наградила овацијама и позивала је извођаче да се врате на сцену.

 Светска премијера била је у Прагу 2013. године. Какве су биле реакције публике на премијери и како бисте описали репертоарски живот дела од премијере наовамо? 

– Дело је добило сјајну критику и било је снимљено следећег дана. Компакт-диск је издат касније те године у продукцијској кући „Нована“ и добио је одличне критике из целог света. Од тада, композицију је Кемал извео у Порторику под палицом Макса Валдеза и Порториканског симфонијског оркестра на „Касал“ фестивалу и недавно на Интернационалном музичком фестивалу у Мајамију. И радујем се овом извођењу мог дела у вашем дивном граду.

Сав тај њујоршки џез

 Америчка уметничка музика се од својих почетака ослања на yез, који је и сам еволуирао у самосвојну уметничку праксу. Ви сте и свирали џез, у којој мери он представља поетичко упориште вашег музичког стваралаштва?

– Без сумње могу да кажем да је џез имао значајан утицај на моје стваралаштво. Одрастао сам у Њујорку – граду џеза – где сам као трубач свирао са великим уметницима у Биг бенду Вудија Хермана. Похађао сам Школу музике на Менхетну, па Џулијард са изванредним класичним и џез музичарима. Утицај џеза у мојој музици огледа се у структури акорда, фактури и третману ритма. Волим музику композитора попут Баха, Бетовена, Малера, Дебисија, Бартока, Стравинског, али ценим и звук Монка и Елингтона, као и других америчких великана као што су Гершвин, Бернстајн и други. Мој музички језик је резултат свих ових утицаја и стреми звуку с којим људи могу да се поистовете.

        Немања Совтић

EUR/RSD 117.9011
Најновије вести