У питању је награда интернационалног карактера и уручује се за нарочита креативна и иновативна достигнућа у 31 категорији. Победници, осим признања, добијају и новчану награду у износу од 10.000 евра за будуће музичке пројекте. Јелена је номинована за најбољи вокал, а свечана додела је 27. априла.
- Номинација ми пуно значи. То је потврда мог досадашњег рада и тога да су све жртве и ризици имали смисла. Такве награде се некако односе и на прошлост и на будућност, јер нису тачка на постигнућа, него мотивација за сутра, индикација да тек сада треба да се улажу време и креативност – каже за „Дневник“ Јелена Куљић.
Ова врсна џез певачица готово две деценије живи у Немачкој. На студије џез певања у Берлину дошла је 2003. године, а по завршетку студирања остала је у тој земљи, где је добар део својих активности посветила раду у позоришту, између осталог у Берлину и Минхену. Са бендом КУУ! редовно наступа на бројним џез фестивалима у Немачкој и Аустрији.
- Септембра 2003. сам се преселила у Берлин и са 27 година сам се вратила у школску клупу. Првих неколико година је финансијски било врло тешко, али сам као уметница била одмах прихваћена. Први музички пројекти почели су да настају веома брзо по мом доласку. Бенд КУУ! - мој набитнији пројекат, зачет је 2012. Поред мене су двојица гитариста, Кале Калима и Франк Мöбус, и невероватни бубњар Kристиан Лилингер. Они су добро познати представници авангардне сцене у Немачкој и шире. Прошле године смо издали трећи албум "Artificial Sheep" – прича Јелена.
Према њеним речима, да би се од џеза у Немачкој могло живети, неопходан је констатан рад. Увек морају настајати нови албуми, нови текстови, нова музика… Организацијом концерата се бави и њихова агенција, али и сви чланови бенда.
- Наравно, рад у студију се мора платити, а наш основни извор прихода јесу концерти. На сву срећу, постоје различите фондације, које се баве финансијском подршком џез сцени. Буџет није бескрајан, али понекад се деси да је бендовска каса уз њихову помоћ растерећена – наводи Јелена.
Наша саговорница је имала велику срећу и привилегију да постане и део немачке позоришне сцене. Као слободна уметница радила је са кореографкињом Constanzom Macras и са редитељем Давидом Мартоном у различитим позоришним кућама, као што су Волксбина или Шаубина у Берлину, Талија Театар у Хамбургу, те Бург Театар у Бечу. Од 2015. је део ансамбла позоришта Камершпиле у Минхену, у ком има задовољство да ради са различитим интернационалним и немачким редитељкама и редитељима, као што су Џаел Ронен, Пинар Карабулут, Тошики Окада, Christopher Rüping, итд.
На питање када се заљубила у џез и зашто је њен избор био управо ова врста музике, Јелена одговара да се љубав десила у осмом разреду основне школе.
- Наставница музичког Ержебет Тапаи нам је на часу пустила “Суммертиме” у изведби Луиса Армстронга и Еле Фитзгералд. Сећам се да сам била као омађијана. Позајмила сам ту плочу и преснимила је на касету. Дуго времена је то био једини џез снимак у мојој малој музичкој колекцији, док ми један познаник није представио албум “Return of the Headhunters”. Потпуно нови свет музичких могућности се отворио за мене. Слобода у форми, коришћењу инструмента, непрекидан изазов за наше уши. Суочавање са нечим новим, прихватање промена, све је то џез за мене. Музика која нам не дозвољава да се опустимо у познатом – објашњава Јелена Куљић.
Жељко Балабан
