Његове незаборавне реситале два пута смо слушали у Коларчевој задужбини, једном уз видео-бим и светлосне ефекте и у Арени у оквиру Бемуса, а пре 10 година и као камерног музичара у трију с виолинистом Дмитријем Махтином и виолончелистом Александром Књазевим на Номусу.
Најновији сусрет с београдским поштоваоцима приређен му је захваљујући Концертној сезони „Стенвеј“ коју већ други пут са запаженим успехом организује кућа „Пиано Ленд“. Она му је омогућила и сарадњу с младим Камерним оркестром „Музикон“ с којим је интерпретирао чак три клавирска концерта, што представља својеврсни уметнички подвиг. Сличан је приредио пре више од две деценије тада виолиниста у успону, Јулијан Рахлин, свирајући уз Београдску филхармонију под вођством Оле Руднера, такође три концерта за виолину и оркестар. Куриозитет овог догађаја је што Березовски и „Музикон“, састављен од наших врсних младих музичара (неколицина пристиглих и из европских оркестара у којима су стално ангажовани, попут концертмајстора у овом пројекту, Милоша Петровића) наступају без диригента, што засигурно подразумева изузетан и другачији ангажман, концентрацију и максималну усредсређеност комуницирања, али и свест о томе да се ради о посебној врсти и одговорности музицирања, блиској камерном.
Присност сарадње била је видљива већ у раноромантичарском Концерту за клавир и оркестар бр.2 у еф-молу, оп.21 Фредерика Шопена. Лакоћа тушеа, топла и мека звучност клавирског тона, нежност приступа и финоћа динамике, бриљантан стил, али и дискретна, рекли бисмо и доста суспрегнута, односно смањена изражајност солистичке деонице и „сфуматизирана“ атмосфера , као и утисак о широкој пијанистичкој импровизацији, обележили су готово замагљене теме првог става. Ипак, виртуозни ток, богати пасажи и орнаментика, ношени с полетом и самопоуздањем, на тренутке су скривали те чињенице. Врхунац извођења остварен је у Романци, најлепшем ставу дела, раскошне, трепераво распеване, управо „безтежинске“ мелодике и очаравајућих украса и варијација, али и узбудљивих тремола, насупрот готово нечујно изведеном почетку. Прозирнот звука у завршном валцерском ронду узнемирено-нестрпљивог покрета, привлачног и по свом живом ритмичком пулсу и по љупкости и блиставости правог виртуозитета, употпунили су крајње лирски доживљај Шопенове младалачке композиције, али и мишљење о високом учинку оркестарске пратње, звучно и карактером усаглашене у сваком детаљу развоја форме, успињуће драматичности и динамичког нијансирања.
За нас је врхунац вечери достигнут у централној тачки програма, Концерту за клавир и оркестар бр. 2 у Еф.дуру, оп. 102 Дмитрија Шостаковича, такође делу младалачког карактера, јер га је 51-годишњи композитор написао као поклон сину Максиму за 18. рођендан. Ово, сходно слављеничкој намени ведро остварење, сјајне звучности и агилности тема 1. и 3. става, с репетираним тоновима слично трубном сигналу, невелике конфронтације измећу солисте и оркестра у корист истицања главних идеја и варијационог односа између оба медија, слична структура оквирних ставова, у којима се живахна мелодија супротставља зову војничког добоша, добио је адекватно тумачење инспирисаних и међусобно компатибилних и подстицајних музичара. Обиље ватрених линија и злослутних октавних успона и обрушавања до дубоког регистра клавира, одлично одсвиране деонице дрвених дувачких инструмената, деликатност контрапунктски замишљене пијанистичке каденце, и нарочито романтично тумачење лаганог става у ком композитор „пружа“ руку према Шопеновим ноктурнима, а извођачи га сопственим доживљајем повезују и с претходно префињено изведеним централним ставом Шопеновог Другог клавирског концерта, допринели су јединственом слушалачком утиску.
За закључницу програма, као додатно изненађење, одабран је Концерт за клавир и оркестар бр.1у Дес-дуру Сергеја Прокофјева у ком су такође у пуној мери дошле до изражаја велике интерпретативне способности Березовског, јер је уметник маестрално приказао како слој комике и гротеске (у трећем одсеку) тако и свежину и модалност музичког језика, у време настанка дела тек двадесетогодишњег аутора. Овај листовски тип концерта где више контрастирајућих карактера гради наизглед једноставачну целину, у устрепталом тумачењу сјајног пијанисте и Камерног оркестра „Музикон“, ношен неодољивом уједињеном енергијом и импулсивношћу, управо је „просут“ у једном даху: почев од снажно подвученог мелодијског језгра интродукције, разапете у дугом и напетом луку, поновљене двократно и у средини и на крају првог става, градећи тако два стреловита тежишта извођења, до истицања његове прегнантно-продируће вулканске моторичности. Транспарентно озвучене клавирске фигурације у лаганом ставу, децентно донета скерцозна епизода, потом и опсежна, виртуозна у свим техничким елементима, бриљантно креирана солистичка каденца и упечатљиве реминисценције на раније изложен мотивски материјал, на крају и још једно маестетично понављање уводне теме, били су и најимпресивнији моменти тумачења, делом поновљеног и на крају ове овацијама поздрављене вечери.
Марија Адамов
