Довољан је то повод био да са Нелетом проћаскамо и претресемо добар део онога што овог шоумена везује за претходне непуне четири деценије.
Да кренемо од најактуелнијег, концерта за дочек 2019. године: које су то песме уз које ће старија публика моћи да се присети своје младости, а нова, млада, да ужива и направи штимунг достојан новогодишње ноћи?
- То је репертоар уз који смо одрасли и моја публика и ја. Од самих почетака „Забрањено пушење” је интригантним песмама градило свој стил али, морам да признам да ни у најлепшем сну нисам могао претпоставити да ћемо уз те песме чекати Нову годину у Новом Саду толкико година касније. Значи, или се ми волимо враћати у лепшу прошлост или су песме безвремене.
Каква је разлика, из вашег угла на бини, наступати са својим бендом („Забрањено пушење” или „Но смокинг оркестра”) и пратећим бендом, у смислу онога што треба да пружите публици?
- Данас су клинци много бољи у свему од нас из онога доба, па и у музицирању. Раније одрасту и много уче. Науче за пар дана оно за шта је нама требало више година. Свирају онако како ми нисмо свирали ни у најзрелије доба. Тачно је да је рок музика колективна катарза у коме је јако добро то што група младића, уз ту музику, заједно одраста, па је и логично да заједно преживљавају своје песме на позорници, али је исто тако тачно и да је понекад, свежине ради, добро променити амбијент у коме свираш. Ја се овој екипи, која ће да наступи у Новом Саду, искрено радујем. Не бих иначе ишао на пробе и по хиљадити пут певао „Зеница блуз“.
Почетком године имали сте америчко-канадску турнеју, која је, колико сам упознат, добро прошла. Да ли тамо наши људи посебно емотивно реагују на певаче и бендове са екс ју простора и да ли је тамо, вама и вашим колегама, провод бољи, него када свирате овде?
- Углавном је то исто или слично. Наша дијаспора у Северној Америци је толико бројна да је живети у Торонту или Чикагу скоро исто као живети у Новом Саду или Крагујевцу. Шта више, они са много већом пажњом прате шта се код нас догађа него ми, и у политици, али и у култури и забави.
Да се вратимо на бендове, упоредите периоде проведене у „Забрањеном пушењу” и „Но смокинг оркестра”, онако, како ви смтратае да треба то поређење да направите?
- Период са „Но Смокингом” је без сумње најузбудљивији и најуспешнији период у мом животу. За сада. Са друге стране, период са „Забрањеним пушењем” је нека врста мисије коју смо имали, а да тога нисмо били свесни. Нека борба за слободу, која нас је на крају издала. „Није умјела да пјева...“
Када је о „Забрањеном пушењу” реч, наведите по вама најдражи концерт и једну анегдоту у вези с тим бендом.
- Тешко је изабрати концерт који ми је најупечатљивији. Можда они са почетка каријере кад нас је изненадила топлина са којом нас је публика из целе Југославије дочекивала. У том, првом таласу, издвојио бих концерт на „Машинцу“ у Новом Саду. Сећам се да је са плафона цурио зној. Кад неко тако бурно проведе младост, као што смо је провели ми, свирајући наше песме, анегдота има на претек. Углавном се сећам оних које су обележиле каријеру групе, и моју личну, попут оне из Ријеке, кад нам је „црко маршал“.
А која свирка је остала у посебном сећању са „Но смокинг оркестра”, па и анегдота у вези с тим периодом?
- Са „Но смокингом” скоро да нема концерта који није остао у сећању као осебујан, од Париза и „Олимпије“, до Лондона и „Алберт хола“, преко Берлина и „Темподрома“. Ипак, најлуђе је увиек било у Јужној Америци. Срећом, постоји Јутјуб, па публика има могућност да види како је све то изгледало на нашем концерту у Буенос Аиресу, давне 2005. године.
Књига „Фајронт у Сарајеву“ прошла је одлично, како се развија ситуација са „Солунском 28“?
- Изненађујуће добро. Било ме је мало страх како ће публика да реагује на мој роман првенац, пошто долазим из миљеа рок музике у коме људи нису склони да дуго и стрпљиво пишу, али је реакција публике сјајна. Иде и наставак.
Топ листа надреалиста је серијал који се и данас радо гледа на Јутјуб каналу, препричавају форе и са сетом се присећа некадашњих времена? Да ли и ви делите исту емоцију?
- Отприлике је тако. Интересантно је, међутим, како су „Надреалисти“ актуелни и данас, како сваки фазон можете да примените и у данашњем амбијенту.
Да ли с годинама певач (текстописац) прераста у писца прозаичара?
- Донекле сте у праву. Како старим, тако ми је и форма романа ближа од форме песме. Песма је за младост, а роман за зреле људе.
Шта је следећи подухват Нелета Карајлића: филм (серија), књига или песма, а можда (зашто да не) и бенд?
- Иде нова 2019. година, а у новој години следе и нове радне победе. Истакао бих две ставри које ће обележити мој живот. Излказак другог дела књиге „Солунска 28“ и велики концерт на Ташмајдану, у Београду 25. маја.
Група, песма, филм, серија или књига коју бисте препоручили млађим нараштајима?
- Књига Мо Јена „Уморан од живота и смрти“, доказ је да је хумор заједнички језик свима на планети. Да је Мо Јен, нобеловац, којим случајем рођен у Сарајеву на почетку шездесети, био би члан „Надреалиста“.
Рођени сте на исти дан када и Александар Солжењицин? Проналазите ли неку додирну тачку са њим?
- На жалост не. Морам ја још много да радим па да се приближим на мајње од сто светлосних година том генију.
Да ли сте први „лажни доктор“ на домаћој РнР сцени?
- Мића Вукашиновић и ја. У рокенролу. Ван рока има их много више.
Сава Савић
Фото: Liveproduction
