Концерт отварања припао је после доста година Београдској филхармонији и водећем канадском диригенту међународне каријере Марку Паризоту, који је први пут у Србији наступио 2008. године и то у Новом Саду, када је приредио концерт с Војвођанским симфоничарима. Истовремено је сарађивао и с ансамблом Опере Српског народног позоришта, и тада већ освајајући изузетном енергијом и „чврстим“ контактом с музичарима.
С одлично припремљеним београдским филхармоничарима, расположени и харизматични маестро италијанског порекла и медитеранског темперамента остварио је поново уверљиве (за нас који смо га пре 13 година пратили), сада још зрелије и респектабилније, у свим сегментима богато осмишљене интерпретације, захваљујући, разуме се, и веома способном, максимално мотивисаном и покретљивом оркестру. Склад инструменталних група, велики изражајни и динамички распон, и у целини надахнуто и веома музикално извођење, красило је већ Увертиру за оперу „Руслан и Људмила“ Михаила Глинке, остварену ауторитативно и с пуно прштавог брија и полета, да би се у раскошном и „детаљном“ тумачењу монументалне Прве симфонијеу де-молу, опус 13 Сергеја Рахмањинова, представљене у другом делу вечери, у пуној мери исказао високи резултат великог уложеног труда целог ансамбла.
Откривајући специфичан композиторов симфонијски језик кроз наглашене контрасте лирско-драматичног стила налик Чајковском, или епске црте симфонизма „велике Петорке“, Пазирото је с инспирисаним музичарима оживљавао виталност класичне традиције руске музике, обележене и понесене великим техничким виртуозитетом и полифоном пуноћом слога.
Широки потези и густе гудачке боје, експресивност и фанфарна покретљивост лименог дувачког корпуса, интерпретативна узнесеност свих група, фина сола дрвених дувача, прелепа сонорност дијалога и широких мелодијских захвата виолина и виолончела, снажна изражајност виола, ефектност дејства удараљки у осликавању кључалог гејзира најразноликијих расположења, од „застрашујуће“ напетости и маршевских о?ека битака, до наглог смирења, високи климакси и тријумф до емфазе, обележили су ово, колико екстатично, толико и реинкарнирајуће предавање. Централно место отварања 53. Бемуса заузео је Концерт за виолину и оркестар број 2 у ге-молу, опус 63 Сергеја Прокофјева, у последњем тренутку (због изостанка бурно најављиване нове светске пијанистичке звезде Хатје Бунијатишвили) „убачен“ уместо широко популарног Првог клавирског концерта у бе-молу Чајковског. Стога је трон главног јунака вечери припао Немањи Радуловићу, нашем, до обожавања вољеном и цењеном, свестраном у различитим жанровима, виолинисти огромне међународне каријере, који је по ко зна који пут, већ од првих тактова свог соло увода поново освојио стару, сада и нову публику.
Свирајући својим уникатним вибрантним тоном и јединственом емотивношћу, велики уметник је и овог пута беспрекорно и максимално посвећено сарађивао са сваким саговорником у оркестру, подједнако блистав и у кантиленама, речитативним деловима и специфичној композиторовој моторици и прштавости, добијајући од сваког одговор пун живота, одговарајућег акцента и сензибилитета. Управо беспримерна Радуловићева емоционалност и вулканска, али и нежна музикалност, као и жеља за комуникацијом са сваким ко га слуша, обасјавала је занесени аудиторијум, чаробно им откривајући богатство имагинације Прокофјевљеве музике: од једноставне почетне виолинске мелодије, преко грациозности кантилене другог става, до завршног ронда с о?ецима шпанског амбијента (односно ауторовог „номадског концертно – турнејског живота који је тада водио“), у ефектним ударачким ритмовима, живости и прегнантности агилно акцелерираног оркестарског апарата. Поздрављен сваким дамаром заслуженог, управо делиричног одобравања, маестрални маг свог инструмента, Немања Радуловић је после вишеминутних овација и два солистичка додатка учинио незаборавним и овај сусрет с београдском публиком и својим уваженим колегама музичарима и друговима.
Марија Адамов
