Једна је то од многих продуцентских компилација објављиваних с времена на време како би подсетила на три дана музике, љубави и мира, који су по многима остали симбол идеологије „деце цвећа”. Мада је, заправо, Вудсток надживео хипи субкултуру и прерастао у глобални мит.
Млађахни менаџер Мајкл Ланг, тада двадесетчетворогодишњак, са троје је сарадника - Џоном Робертсом, Џоелом Розенманом и Артијем Корнфилдом - након учешћа у реализацији Мајами поп фестивала, који је крајем децембра 1968. у Гулфстрим парку окупио неке од великих звезда тог времена, попут Џака Берија, Марвина Геја и групе Fleetwood Mac, намерио да организује фестивал мало другачије музике и уметности, који би истовремено представљао и гласан бунт против рата у Вијетнаму. Избор је најпре пао на градић Вудсток, на југоистоку државе Њујорк, па је поменута четворка основала и фирму под називом „Woodstock Ventures”.
Мајкл Ланг је у књизи „Вудсток - Како направити највећи фестивал на свету”, открио да је контактирао готово све велике тадашње рок звезде, осим Битлса и Стонса. Наиме, Битлси нису наступали уживо још од 1966, а Стонси су били превише заокупљени својим фестивалом у калифорнијском Алтамонту. Насупрот њима, име Дорса се дуго држало на попису хедлајнера, али је на крају ипак избрисано, што због чињенице да Џими Морисон није добро подносио гломазне фестивале на отвореном, али и зато што је управо у то време на Флориди против њега покренут судски процес. Jethro Tull су одмах одбили Лангов позив, а њихов лидер Ијан Андерсон наводно је поручио да „не жели да проведе викенд на ливади са смрдљивим хипијима“, док је преговоре око свирке бенда Лед Зеппелин прекинуо њихов менаџер Питер Грант проценивши како Лангова понуда није вредна отказивања раније договорених наступа. О доласку Боба Дилана дуго се преговарало с Албертом Гросманом, који је заступао и Џенис Џоплин, но на крају није било ништа од договора јер је Дилан тражио астрономски хонорар.
Није све, међутим, текло по плану - напротив, те су Ланг и екипа били принуђени да фестивал изместе у засеок Валкил, у близини оближњег Мидлтауна. Но, невољама ту није био крај, углавном због противљења локалне заједнице, због чега ни потребни папири никако нису могле бити добијени. И питање је да ли би од свега ишта било да се није појавио Елиот Тибер из Бетела, градића педесетак километара удаљеног од Вудстока, који је претходно већ испословао дозволу за одржавање уметничког фестивала на његовом имању. И ту је дозволу ставио на располагање „Woodstock Ventuseru”. На крају се испоставило да је Тиберов посед ипак премали за оно што планирају Ланг, Робертс, Розенман и Корнфилд, али да је имање његовог комшије Макса Јазгура - савршено.
Пре неколико дана је потврђена вест да је фестивал, који је требало да буде одржан поводом 50. годишњице Вудстока, и дефинитивно отказан. “Жалосни смо што је низ непредвиђених тешкоћа онемогућио да направимо фестивал какав смо замислили”, саопштио је Мајкл Ланг. Отказивање, међутим, није изненадило познаваоце прилика у музичком бизнису, будући да су организаторе не само одбиле две планиране локације у држави Њујорк, него су и остали без кључних финансијера, док су неке од главних пројектованих звезда, попут репера Џеј-Зија, још раније одустале од наступа.
„Максова је фарма природни амфитеатар испуњен тренутно само кравама. Али он воли музику и убеђен сам да краве угурати и у своју кућу, ако буду сметале”, тврдио је Тибер током преговора са Лангом. И заиста, Јазгур је „Woodstock Venturesu” ставио на располагање своју фарму - истина, за 75.000 долара. Када је неку годину касније, као истакнути представник јеврејске заједнице у САД био у посети Јерусалиму, након што се представио израелском премијеру Давиду Бен-Гуриону „Ја сам Макс Јазгур из Бетела”, овај му је уз широк осмех пружио руку: “О, да, то је место где је одржан Вудсток, зар не?”
Ланг и друштво су располагала с пола милиона долара спонзорског новца добијеног од произвођача зубне пасте „Пепсодент”, а додатних 100.000 зелених новчаница су осигурали унапред продавши права за филм „Warner Brothersu”. Укупни трошкови организације фестивала нарасли су на крају на 2,4 милиона долара, при чему је највећи извођачки хонорар добио је Џими Хендрикс (32.000 $), али је већ у претпродаји наплаћено 186.000 улазница по цени од 18 долара. Када је фестивал почео, благајна с улазницама по 24 $ није уопште ни прорадила због превелике гужве. На крају су ограде склоњене и Вудсток је добио обележје бесплатног хепенинга, што је након објаве на радију привукло још више знатижељника.
Фестивал је у петак, 15. августа 1969, у рано поподне отворио Ричи Хавенс, а потом су наступили, међу осталим, индијски ситариста Рави Шанкар и амерички фолк-рок кантаутори попут Арла Гатрија и Џоан Беез, која је тада била у шестом месецу трудноће. Суботњи програм држали су Џон Себастијан (екс The Lovin Spoonful), Сантана, Mountain (предвођени Џеком Брусом из Cream), Gretful Dead, Џенис Џоплин, The Who и Jefferson Airplane, који су заправо дошли на ред тек у недељу ујутро. Трећег дана је, пре тросатног прекида због олује, наступио само Џое Кокер, а после су наставили The Fish, Ten Years After, The Band, Џони Винтер, супергрупа Крозби, Стилс, Неш & Јанг, и на концу Џими Хендрикс, који је и затворио фестивал легендарном психоделичном верзијом америчке химне.
Компанија „ Werner Brothers” поверила је снимање документарног филма “Woodstock” тада двадесетседмогодишњем Мајклу Вадлију, коме су асистирали његов вршњак Мартин Скорсезе и две године старија монтажерка Телма Шунмејкер, потоња Скорсезеова стална сарадница. Они су из Њујорка довели филмску екипу од 100 људи, који су пристали на дил “дупло-или-ништа”. Другим речима, у случају дебакла не би добили ни цента, док би им успех филма донео двоструки хонорар. „Вудсток” ће премијерно бити приказан у марту 1970. године и касније је ово 185-минутно остварење награђено Оскаром за најбољи документарац. Због спора с менаџерима и дискографским кућама, у филму, нажалост, нису остали наступи низа звезда, попу Џенис Џоплин, Gretful Dead, The Band, Creedence Clearwater Revival... Ипак, у поводу 40-годишњице фестивала 2009. објављено је посебно blu-ray издање на два диска. На првом се налази првобитна, радна Вадлијева верзија од 224 минута, а на додатном се могу се видети и наступи Creedence Cleerwater Revival, Џонија Винтера и Greatful Dead.
Полиција се држала подаље и само је надзирала прилазне путеве, а одржавање реда на самом фестивалу поверено је екипи из хипи комуне „Хог фарм” која је имала доста искуства са сличним гужвама, па је била задужена и за поделу бесплатне хране и воде. Киша је убрзо претворила фестивалско „гледалиште” у каљугу, но упркос свим недаћама „Хог фармери”, појачани стотинама волонтера, успели су да сачувају ред и мир до краја фестивала. Једини познат инцидент догодио се, заправо, на стејџу током наступа групе The Who, кад је гуитариста Пит Таусенд насрнуо на уљеза за микрофоном, уфиксаног хипи-радикала Ебија Хофмана, прекинувши његов апел за ослобађање Џона Синклера, лидера Белих пантера, осуђеног на десет година затвора због два џоинта.
„Хиљаде младих људи враћају се кући након три дана и три ноћи секса, дроге и рокенрола на музичком фестивалу Вудсток”, започео је свој ођавни извештај репортер лондонског Би-Би-Сија, забележивши у њему и један готово невероватан податак, односно процену локалне полиције да је између 15. и 18. августа 1969. на путевима у кругу од 50 километара од Бетлема било најмање милион људи. Никад се није дознало колико су полицајци претерали у процени, али је чињеница да се данас говори о готово 600.000 посетилаца фестивала, као и десетинама хиљада оних који су запели у непрегледним колонома предалеко од „попришта”. У сваком случају, свирка на фарми Макса Јазгура је оборила је све дотадашње рекорде. Био је то до тада највећи концерт у историји, са укупно 32 извођача у педесетак сати програма. За време фестивала рођене су три бебе, а двоје људи је умрло; недуго након Вудстока отишли су и Џими Хендрикс и Џенис Џоплин.
М. Стајић
