Попут блиставог метеора, славни уметник је слетео на хелиодром Дрвенграда, да би после кратког сусрета с новинарима и само тросатног одмора и једне пробе с одлично припремљеним и ванредно мотивисаним, већином млађим музичарима Симфонијског оркестра „Бољшој“, маестрално извео чак два чувена дела светског концертантног репертоара.
Не занемарујући, као својеврсни лирски увод у централни програм, наступ сопрана Естер Устаеве, која је лепим гласом, али и невеликом експресијом, отпевала арије Пучинијеве Лаурете и Дворжакове Русалке, те песму „Самертајм“ Џорџа Гершвина, претпоследње вече је протекло у знаку невероватног Мацујева, који свира онако како и изгледа: природно, једноставно, „спортски“, а опет дубоко, раскошном а опуштеном нарацијом и логичним, али бурним и страственим градацијама. Притом, владајући савршено свим техничким и изражајним аспектима инструмента с којима се поиграва с највећом лакоћом, раскошно расцветавајући бујне музичке токове обеју композиција, јединствени пијаниста у сваком тренутку засипа слаповима енергије, тонским интензитетом и обиљем боја, освајајући и брзином и лакоћом музицирања, те савршено „разапетим“ легатима; пођеднако и мекоћом, „лаганим“, али и „здравим“ и чујним пијанима, колико и вулканским провалама и снагом звуком.
Прво нас је очаравао јарком и бескрајно узбудљивом интерпретацијом Другог клавирског концерта у це-молу Сергеја Рахмањинова у надахнутој пратњи младих симфоничара и егзактног, веома спремног и дејственог диригента, такође млађе генерације, Ивана Јосипа Скендера. Тридесетседмогодишњи уметник је с нашим музичарима на својеврстан начин повезан и диригентском школом, као завршени постдипломац Уроша Лајовица, својевремено дугогодишњег шефа-диригента Београдске филхармоније. Управо је задивљујући рад с овим, први пут код нас ангажованим уметником, резултирао беспрекорном сарадњом с бројним, солистички издвојеним инструменталистима, сигурно уплетених линија у густо разбокорену клавирску партију. Импровизациони карактер пијанистичке деонице на почетку другог става и чаробни упливи соло флауте и кларинета, као и убојитост акорада и непогрешивост октавних каскада красили су извођење заокружено у великом „швунгу“, да би готово без паузе, попут огромне импровизације просуте у једном даху, уследила „Рапсодија у плавом „ Џорџа Гершвина.
Огромни дар Дениса Мацујева за yез музику, спојен с његовим немерљивим способностима класично образованог пијанисте, изнели су пред одушевљени аудиторијум једну код нас ретко „виђену“ верзију овог популарног остварења, тим занимљивију што су у широке солистичке епизоде (импровизационе каденце) клавира интерполиране праве yез секвенце, специфично осмишљене не само захваљујући феноменалном пијанисти, него и његовом yез саставу (контрабасисти и перкусионисти), као и целом оркестарском ансамблу и изванредном Ивану Јосипу Скендеру који је све, с великом концентрацијом, младалачком енергијом и чврстином држао под сигурном, посебно у таквим специфичним фестивалским условима, управо задивљујућом контролом. Своје самосталне блиставе тренутке, диригент и оркестар имали су у проосећано „омузикаљеној“ верзији Пушкинове приче „Мећава“, коју је за оркестар у облику вишеставачне симфонијске свите приредио Георгиј Свиридов, пружајући ансамблу прилику за изражавање најразличитијих расположења, како у скупном музицирању свих, занимљиво инструментираних група, тако и више финих камерних слика и епизода. Било би лепо видети рад младог хрватског диригента и с неким од осталих оркестарских колектива у Србији.
Марија Адамов
