Насловљен је „Сећања“ и у мени је побудио сећања на победницу такмичења у Београду, када јој је било само 17. И данас, много година касније, она свира са несмањеним жаром и полетом, остављајући утисак као да уопште не узима дах, сјајно вајајући фразе, где је сваки мотив прожет исконским осећањем за стил, где су чак и трилери треперили посебним сензибилитетом. Са триом из Секстета Високе школе за музику из Кронберга интерпретирала је Моцартов Квартет у Де-дуру КВ 285, најлепши од три његова квартета са флаутом, са концертантним виртуозитетом у оквирним ставовима и чежњиво-меланхоличним Адађом у ха-молу, који се сматра једним од најлепших ставова икад написаних за флауту.
На другом концерту Сомуса све је готово кипело од музикалности и доброг укуса и самих интерпретатора и изабраног програма. У другом делу чули смо предивни Гудачки секстет „Сећање на Фиренцу“ (Соувенир де Флоренце) Петра Чајковског, најстраственије и најпоетичније дело из његовог такозваног италијанског опуса (који чине и „Италијански капричо“ и „Серенада за гудаче“) из кога готово одишу мириси југа и жар Медитерана, упечатљиви играчки ритмови (у финалу) и она, само Русима својствена болно-патетична ламентација лаганог става (Адагио цантабиле е цон мото).
Управо и једино то је недостајало у интерпретацији ових изузетно талентованих младих и ведрих уметника окупљених у једној од најбољих школа за гудаче, са разних страна света – из Ирске, САД, Грузије, Кине, Колумбије и Белорусије – оно само Русима својеврсно „уживање“ и уживљавање у патњи коју је по нотама судећи имао и сам композитор када се после неколико сунчаних италијанских месеци вратио у хладну Москву 1890. године... До њих та северњачка студен и у температури споља и у души није досегла; они су млади, радрагани, весели што музицирају заједно, што је пролеће и у ваздуху и у њима самима.
Гордана Крајачић
