Зоран Бале Булатовић је човек којег бар средовечним и старијим генерацијама углавном не треба додатно представљати, мада је поново почео нешто да „компликује“. После панк–рок каријере осамдесетих, (ратних) деведесетих које је провео у Њујорку, затим повратка у Европу, прво Италију, а затим и кући, у Нови Сад, Бале стално нешто ради. Прошлу годину завршио је изложбом „Тата црта“ у Студентском културном центру Нови Сад, који би ове године требало да му објави књигу, као и албум „Самер видаут сифилис“. Планира да снима са Гораном Трајковским, али корона им баш и не да.
Тренутно је у Вировитици, где компонује музику за дечју представу „Зима једног лава“ у режији Роберта Рапоње.
Недавно сте компоновали музику у представи за децу „Дечак и месец“ у Зрењанину. Који приступ имате таквој врсти ангажмана?
– То је примењена музика. Она зависи од редитеља, од оних који знају шта им је важно, шта треба да се „подцрта“, „обоји“. Главна одлука око количине и фазона је на редитељу, а на мени је занатска фора да урадим то како треба. Наравно, као и за филм, треба да имаш око за то, важно је погодити атмосферу, да музика има функцију у представи. За разлику од бекграунд музике, нешто друго је кад су сонгови у питању. Иначе смо ту мало претерали са интензитетом, па је било дубиоза да ли је то било баш за децу. Ми би више да правимо луткарско позориште за одрасле, ту бих се боље осећао.
Мислите да деци треба подилазити?
– Баш сам питао глумце у ком су деца фазону, пошто немам пуно контакта са тим, знам сигурно да не функционише више да им цвркућемо. Рекли су ми – само товари! Тако је и испало.
На чему тренутно радите, осим у Вировитици?
– У септембру идем у Ниш са редитељком Вјером Видов, с којом сам радио и у Зрењанину. За луткарску представу „Пепељуга“ сам јој предложио тотално домаћу варијанту, да се Пепељуга напије и изгуби опанак. Чист фолклор.
(Смех) Шта би онда, компоновали народњаке!?
– Па шта! Нек шопа. На двору товаре колце.
Баш бих волео да чујем ваше и народњаке (смех)!
– Има у „Последњој дадаистичкој представи“ мој народњак на крају, цепа на Мицића.
Откуд изложба „Тата црта“ у Студентском културном центру Нови Сад?
– За разлику од музике, где сам већ дебело загазио са бендовима осамдесетих, онда са Пеђом Вранешевићем почео да радим и филмску и позоришну музику, после соло, почеле су да ме интересују много опскурне ствари. Сама музичка продукција је у задње две деценије толико напредовала, држати онај ниво који имаш у глави захтева свакодневни ангажман. Направио се нови стандард, који комплетно исисава целог човека. Е, у једном тренутку ми је мало пукао филм. Да се направи једна ствар треба безброј сати, а цртање ми се отворило као нешто где ја само седнем и то је то. Завршено! У том смислу, цртање ми је било ослобађајуће. Не знам колико још имам музике по хард дисковима, за коју мислим требало би још ово или оно, сад ћу ја то. Наћи ћу виолончелисту, што се никад не деси, а онда ми стоји гомилетина незавршених ствари. У позоришту има дедлајн, па морам да завршим. Цртање ми је баш зато „лудило“. А почео сам са Драганом Ганетом Настасићем који ми је био у посети док сам био у Италији. Свако вече седимо, пијуцкамо вино, он „дадаче“, али стално црта нешто. И ја почнем! Он погледа, каже – јао, што је добро. И ја почнем да чувам те цртеже. Тад сам и открио тај фазон да могу и сам нешто.
Шта цртате?
– У почетку су то били неки лавиринти са гомилом детаља од који сваки има своју причу. После сам све мало поједноставио, открио сам да цртеж може да разваљује и са четири линије. Онда сам почео да уводим и боје, а сад сам отишао на три различите дебљине фломастера, додао и бојице, мењао дебљину папира... Има четири–пет различитих фазона.
Мислим да људи такође мање знају да сте закували и књижевно издање!
– Имам спремну књигу прича, нисам стигао да је завршим због ангажмана у Вировитици, СКЦ Нови Сад хоће и то да ми објави, само да јој убацим нешто од цртежа, да не буде само слова на папиру. Изгледаће као буквар. Нећу претеривати, али циљ ми је да књига буде и визуелно интересантна, поред оног што пише.
А шта пише Бале?
– Принцип је потпуно исти као у цртању. Ја почнем да пишем, па где ме одведе. Никад, али ниједном нисам имао тему или идеју, да је пратим. Увек кренем од једне речи, реченице, па где заврши. Има доста тога што сам писао и руком, ту се види да ништа не исправљам. Не враћам се да поправљам. И ако се вратим, прочитам, гледам само да ли генерално прича има добар вајб. Ако ради, онда ради и оставим је. И то ми је све од фрустрације реаранжирања и препродуцирања музике. Ово је као кад бих сео и импровизовао. Седнем, снимим импровизацију и то што је изашло – то је то. Е, тако цртам и пишем. Неке су ми „нормалније“, имају уобичајенији ток, нежне приче, нема будаласања, а има комплетних будаласања, у којима измишљам речи, то јест оне ми саме долазе, а по звучању – ко скапира, скапира. Ко буде хтео да суди о њима по књижевним мерилима, ту ће бити свега и свачега, али добро.
И на крају својеврстан повратак на почетак – како сте се осећали са гитаром на сцени, пред публиком, додуше као госту на концертима Николе Врањковића, али ипак, врати ли вам се жеља за музиком у правом смислу те речи, кад сте ви у питању!?
– Нормално да ми се врати. Ја сам као клинац играо у СНП–у, а убрзо сам почео и са бендом. На Сајмишту смо са четрнаест година свирали пред две–три хиљаде људи. Мени је стејџ природно станиште. Кад се попнем на стејџ продишем. Све ово је као под водом, на сламчицу. А сад ми се то ретко дешава. Искомпликовало се. Сакупити бенд на пробу је научна фантастика. За то време могу да направим четрдесет цртежа и осам прича. Није ми се ни отворила нека варијанта само да ускочим и да то цури. Морао бих да градим, да боксујем.
Игор Бурић
