Међутим, ипак стасавају нове генерације музичара и певача, које настављају велику традицију војвођанске тамбурашке песме, међу којима је и сјајна млада певачица, тренутно најмлађа вокална солисткиња Радио Новог Сада, Зорана Иђушки. Рођена је у Сомбору где је и започела музичко школовање, које наставља у Београду, завршила је средњу музичку школу, на одсеку за соло певање, са жељом упише музичку академију. Упоредо је била и чланица Певачког студија Радио Београда, који је водила Мерима Његомир, где је и почела да снима традиционалне песме. Временом је превагнула љубав према народној музици и она се определила за естрадну каријеру, посветивши се притом традиционалном војвођанском фолклору.
Колико је на такву одлуку утицала чињеница што потичете из града са толико богатом музичком историјом као што је Сомбор?
- Сомбор је леп град, наравно ту су и тамбуре, за које су повезане многе приче, као и равница, мислим да је све то утицало да одлучим да певам војвођанске песме. Ту су и Звонко Богдан, Анђелка Говедаровић. Од малих ногу сам слушала нашу војвођанску музику и увек ми је било занимљиво да одлазим на концерте познатих певача који су долазили у наш град. Мама ме је касније водила на разне манифестације, које тада нисам озбиљно схватала, јер ми је као детету било занимљиво да се појавим и да певам на њима, али после основне школе сам одлучила да се бавим певањем.
Како се догодило да постанете солисткиња Радио Новог Сада?
- Пре три године имала сам први солистички концерт у Сомбору и тада сам имала част да град буде покровитељ. Са мном на сцени су била три оркестра, мањи народни оркестар из моје тадашње музичке школе „Др Војислав Вучковић“ из Београда, мањи тамбурашки састав из Сомбора и Велики градски тамбурашки оркестар „Васа Јовановић“ из Новог Сада под руководством Зорана Бугарског Брице. Концерт је био веома успешан и после тога сам постала солисткиња Радио Новог Сада. Тај контакт ми је отворио врата за даљи рад, па сам тада постала и солисткиња КУД „Светозар Марковић“ са којим сам наступала на концертима и турнејама. За мене је велика част и привилегија што сам постала солисткиња Радио Новог Сада, јер је то кућа са којом су некада радили и у којој су снимали сви наши велики и најбољи певачи народне музике.
Колико вам је блиска војвођанска музика и који разлози су вас навели да се посветите баш овом музичком жанру?
- Од малена сам слушала војвођанску музику и данас веома волим те песме. Мислим да су наше војвођанске и староградске песме и данас веома популарне и људи их радо слушају, али се веома ретко могу чути у нашим радио и ТВ програмима, где се форсирају неки други музички жанрови. Мислим да публика данас тешко може да дође до тих лепих мелодија и мени је велика жеља и циљ да наставим ту традицију.
Ако се говори о војвођанској тамбурашкој музици, има ли ту места за осавремењивање и проширивање репертоара?
- Свакако да има потребе да се репероар обогаћује и проширује и да се уз старе војвођанске песме уз тамбураше изводе и неке друге, новије мелодије. Треба ту музику приближити млађој публици, којој медији намећу неке друге музичке жанрове. Не могу рећи да обрађујем песме, али желим да певам песме које нико до сада није певао уз тамбураше, као што је руске романсе певала Оливера Марковић. Трудим се и да обогаћујем свој репертоар новим песмама, које нико пре мене није певао. Имам три нове песме које су такође снимљене уз тамбураше, једна од њих је нумера „Када дуња замирише“, друга је „Има дана“ која је у модернијем, али староградском стилу а трећа „Сада када ниси ту“, са којом ја освојила прво место на фестивалу „Мајско лето“ у Београду, а песма је добила и награду за аутентичност.
Дати лични печат
Да ли је данашњим солистима тешко да изграде свој стил певајући те песме, које су већ познате из репертоара других певача?
- Када певам неку добро познату војвођанску или староградску песму, увек се трудим да је отпевам на свој начин. Мислим да сваки извођач, а поготово млад певач, мора да има неки свој лични печат. Лепо је то и кад се пева на исти начин како су то изводиле наше старије колеге, али ако, на пример, узмем песму Радмиле Димић, или Анђелке Говедаровић, настојим да је отпевам другачије, на свој начин. Мени се веома допада то што ради Амира Медуњанин изводећи севдалинке. Она је нашла свој пут и пева онако из срца и душе. Сматрам да је она урадила праву ствар, јер пева песме онако како их осећа. Немамо ништа од тога ако само копирамо старије певаче, тако да сваки певач, поготово ако уђе у ове воде, треба да песму изнесе на свој лични начин, да у њој изрази своја сопствена осећања.
Све песме су некако биле сличне, све су биле у данашњем стилу, а ја сам се, ето, појавила са песмом која је била различита и то је препознато. Данас је тешко снимати нове песме, јер је јако тешко да се оне пласирају и прикажу публици, бар док певач не стекне име. Пут до успеха је тежак и ништа се не може урадити преко ноћи. Желела бих једног дана, када се спомене војвођанска и староградска музика, да људи знају да се и ја бавим том музиком. Можда је једноставно потребно време и неко место за неке моје нове песме.
Да ли уз бављење певањем имате и неке друге преокупације и какви су вам даљи планови?
- Жеља ми је да се уз музику бавим и глумом. Прошле године била сам у драмској радионици Ане Радивојевић Здравковић и после тога сам добила прилику да наступам у представи “Присутност” у „Мадлениануму“, где глумим и певам. Реч је о врло занимљивој представи која приказује младе који данас одлазе у иностранство и надам да ће бити још таквих ангажмана ... Желела бих да се што више појављујем на концертима. Да имам концерте бар једном месечно, у градовима у Војводини, али и у Србији, јер тако могу да се најбоље представим публици. Такође ми је жеља да једног дана снимим албум са тамбурашима, да ту буду песме различитих жанрова, не само војвођанска музика, него и староградске песме, романсе, шлагери и шансоне.
Б. Хложан
