ОСАМ ГОДИНА БЕЗ ГЛОГОВЦА Пре глуме, студирао је психологију: „Волео сам да гледам људе, да видим разлике у понашању“! А ево зашто је ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ бежао од статуса звезде

У свету који често брка популарност са вредношћу, он је био онај који је стајао по страни, посматрао и покушавао да разуме људску душу.

Његово гостовање у Панчеву, граду у којем је одрастао, у разговору са Татјаном Петернек-Алексић, остаје један од најинтимнијих портрета човека који је глуму видео не као професију, већ као средство да се докучи истина.

Панчево, црквена порта и "дивља јабука"
 

Разговор је почео тамо где је све кренуло - у Панчеву. Небојша се присетио детињства које је било обележено селидбама и мирисом тамјана из домова у којима је живео као син свештеника Милована.

Прво је било одрастање, иза ћошка неких двеста метара. Ту је била кућа мојих родитеља, кућа која припада цркви. Дошао сам са седам година, прво из Требиња у Опово, а онда смо прешли овде. Ти први кораци су били кућа-школа, школа-кућа и порта. Црквена порта у којој је била једна дивља јабука на коју смо се стално пењали и јели онај багрем, тучак из цвета, причао је Глоговац с осмехом који је носио мир детињства.

Пре глуме, Небојша је студирао психологију. Та потреба да анализира људе пратила га је целог живота.

"Волео сам да гледам људе, да видим разлике у понашању, у начину функционисања, у реакцијама код различитих типова жена или мушкараца. Карактери - како различито решавају проблеме, зашто је неко храбар, а неко није. Волео сам да покушам да откријем ко је какав, онако на даљину. То је био мој мали 'рингишпил' у глави."

О "сналажљивости" и излизаним речима

У једном од најцитиранијих делова интервјуа, Глоговац се осврнуо на кризу морала у савременом друштву. Његове речи о томе шта је постало "нормално" данас звуче пророчки.

"У земљи је постало у реду кад си сналажљив, али сналажљив по сваку цену. Кад се муваш, кад си мувара... а излизале су се речи као што су добар, поштен, моралан, патриота. Све те вредности које су нематеријалне - храброст, доброта, поштење, стид - то је све ужасно пало. Није упутно уопште за комуникацију и преживљавање данас", упозоравао је, истичући да он своју децу учи другачије: "Треба бити интелигентан са добром намером."

Јахање без струје и воде: Поуке деда Гаврила

Посебно место у Небојшином срцу заузимала је Херцеговина и његов деда Гаврило, који га је звао "војвода".
"То је једна најискренија фасцинација човеком с брковима, који је отац твог оца. Херцеговина је остала база, полазиште. Мој деда ме је чекао, ставио би ме на коња... Јахање тих коња, држање за гриву... Живиш десетак дана лети у кући која нема струју и воду, где имаш фењер, чатрњу са кишницом и извор до којег се иде пешке. Та тишина, ти зрикавци... то је незаменљиво искуство које нико од људи које ја знам није имао."

"Златни кавез" славе

Иако је био овенчан свим могућим наградама, Небојша је презирао статус "звезде" и естрадизацију уметности.

"Достадно ми је на тим журкама, на тим 'целебритијима'. Ја у томе видим прилику да осетиш људе, да будеш и останеш човек. То ти даје право да се не погордиш и да не постанеш нешто што ниси. Мислим да је тим људима који су ограђени телохранитељима, фитнесима, анти-аге форама... мислим да им је мука од живота. То је једна ужасна робија, један досадан златни кавез", рекао је Глоговац, објашњавајући да он радије бира да седне поред просјака на улици и поприча с њим о томе како су му деца.

Хамлет, бубица и "Тика Рођа"

Небојша је у Панчеву играо и чувене "Метаморфозе", али је гледаоцима открио и анегдоту са ускочењем у представу "Хамлет" у Словенији, где је морао да носи "бубицу" у увету јер није стигао да научи текст.

"Нисам успео да запамтим текст, сем можда прве две-три реплике. Онда смо се договорили да буде бубица, а са стране су седели Лечић па Маџгаљ и читали ми текст. Полоније му дође као неки шеф обезбеђења, па је то са слушалицом изгледало модерно. Публика плаћа и спремна је да верује, то је предуслов, али ја држим да их треба поштено убедити. Не сме да буде јефтина превара", причао је глумац који је веровао да је уметност "концентрација на ствар којом се бавиш, а не на то како изгледаш док то радиш".

Преображавајући се пред камерама у лик "Тике Рође", српског газде склоног мешетарењу, Небојша је показао колики је био његов глумачки распон - од херцеговачког мира до балканског беса на сцени.

Закључак: Шта би Бог видео?

На крају, Небојша је цитирао Киплингову песму "Ако", као рецепт за опстанак у тешким временима: "Ако можеш да сачуваш главу кад је сви губе..."

Небојша Глоговац није само "глумио". Он је на сцени гинуо, смејао се и плакао тако да му је свака пора веровала. Када су га питали шта би саветовао деци да упишу, цитирао је старо родитељско питање: "Упиши микробиологију, Бог да те види, увек има посла за то", али је сам изабрао пут који је био много тежи, а за нас, његову публику, непроцењив.
 

Данас, када га нема, остају његове улоге, али можда више од свега остаје тај став: бити "сав нормалан свет" и у највећој слави. 

То је била његова највећа и најтежа улога, коју је одиграо без грешке, пише Телеграф.