Заиста, додаје наша саговорница, сваки град има капацитете и људске ресурсе, материјалне и симболичне, што му омогућава да постане или поново постане иновативан град.
Иновације нису нужно новост, већ пре свега нови начини да се виде проблеми и да се ти проблем третирају. Они могу бити фаворизовани визијама, пројектима, музејима, фестивалима, (друштвеним) културним центрима, урбаним развојем, архитектуром, наслеђем ... Од Европе до Квебека, ова књига промовише важност културе , Европска у својој суштини са фокусом на француски и српски културни развој у контексту глобалног као и специфичном приступима креативности града, поручује Мицков.
Преовладава став да у водама које повезују културу и иновације добро пливају само теоретичари. Може ли се и како то променити?
Теорија иде пре праксе, зато постоји такав став. То је мишљење које преовладава код нас, док шире гледано, у Европи, није тако. Конкретно мислим на Шпанију, Француску, Велику Британију... односно земље које имају јасну културну политику. Пракса је саставни део теоријског приступа. Да будем прецизнија - свака теорија мора да подупире праксу, једино тако можемо рећи да је посао комплетно завршен. Друга веома битна ствар је да је културна политика постала вибрантна, стално је подложна променама у складу с друштвеним развојем. А иновације бих дефинисала као размишљање изван постојећих оквира. Заправо, иновације су пре економски и социјални термин него технички. Наравно, иновација је и како да на ефикаснији начин урадиш нешто ново. У сваком случају, најефикаснији приступ развоја културе је на нивоу града, такозвана “bottom up “ стратегија, јер тиме се и иновације лакше спроводе. Дакле: дефинисање јасних приоритета и немонополисање сектора културе, равноправно јачање институција културе, мрежно повезивање и дигитална трансформација.
Да ли се у односу на претходну Вашу уредничку књигу “Култура, иновације и економија“, која је у фокусу имала допринос и могућност културне економије као бизниса, са снажним подтекстом подршке иновативној пракси, уочљиви код нас неки помаци, било у равни праксе, било да је реч о развоју концепата?
Помака има, али не довољно. Партнерски пројекти су врло битни, има их, али не у великом броју. Код нас још постоји став да је увоз/извоз културе једини могући концпет, али то није више тако. Друго, развој сектора културе доприноси развоју економије, тј. економском развоју. Да појасним: ја сам у тој мојој предходној уредничкој књизи “Култура, иновације и економија“ хтела да истакнем следеће: да би била одржива, економија мора размишљати о вредностима на којима се заснива и узети у обзир ресурсе и културу свог окружења. Економија има највећи легитимитет и динамичност када је прилагођена локалним ресурсима. При томе културне активности играју важну улогу у свеобухватном и одрживом економском развоју.
Економски модели у пракси треба да се ослањају на сарадњу, трговину и донације. Наравно, сви економски модели засновани су на специфичним културним вредностима. Ефективне везе између јавног, тржишног, кооперативне економије, и облици међусобног реципроцитета су неопходни за постизање еколошки уравнотеженог економског развоја где су грађани постављени у центар. Културни екосистеми не могу се третирати као обична фуснота у економији; напротив, они га одржавају. Стога, повезаност културних екосистема са, и између, других димензија одрживог развоја, једноставно се увек морају узети у обзир.
Да ли су теоретичари лоцирали проблем, због чега се не отварамо према новим идејама, успелим рецептима? Да ли је само реч о страху од угрожавања традиције?
Мислим да нама треба више компетентних људи на позицијама на којима се доносе одлуке, конретно у менаџменту у култури, где би могло доста тога да се постигне. Традиција мора и треба да се представи у савременом концепту и једино је тако одржива.
У књизи доста пажње посвећујете развоју културних политика. Где се наше разликују – бар оне које се уопште могу детектовати - у односу на, рецимо, француске?
Већина европских градова, укључујући и француске градове, заснива своју културну политику на четири кључна принципа: културни идентитет, културна разноликост, стваралаштво и учествовање грађана у културном животу. Стратегија развоја културе требало би да обезбеди да се ови принципи посматрају и преплићу у свим јавним политикама. Наша друштва и градови су све више дигитални. Потребно је окупити градове који штите дигитална права на глобалном нивоу. Оно што се догађа на глобалном нивоу је да градови договарају заједничке принципе у координацији са ЕУ, и програмом Уједињених нација за људска насеља (UN-Habitat). Битан је универзални и једнак приступ интернету, дигитална писменост; потом приватност, заштита података и сигурност; па транспарентност, одговорност и недискриминација података, садржаја и алгоритма; партиципативна демократија, разноликост и инклузија; отворени и етички стандарди дигиталних услуга који укључују сектор културе... Важан сегмент је дигитилана трансформација у култури, и опште у градовима. Ако се спроведе на одговарајући начин, дигитална трансформација која ставља на прво место потребе грађана омогућава нове облике солидарности и колективне акције у култури. Они при томе морају бити у јавним рукама и под контролом самих грађана.
Градска агенда, прилагођена важности дигиталне сфере, има потенцијал не само да наше градове учини живљим, већ чак и да поврати део вере у моћ јавних институција и демократије. Дигиталне трансформације градова нема без демократске трансформације. Улазимо у свет у којем су дигиталне технологије постају свеприсутније и подразумевају веће ризике у реалном и виртуалном простору где живимо, те у нашим интеракцијама с институцијама и јавном управом. Градови могу заједно радити на решавању заједничких дигиталних изазова. Културна политика треба да представља центар развојне стратегије града у циљу развоја креативности и догиталне трансформације. А управа града треба да промовише амбициозну политику подстицања и омогућавања укључивања грађана у процесе креирања и спровођења културних политика на нивоу града, као и јачања улоге градских институција културе, а не обратно.
Одрживи развој савременог друштва у великој мери поставља културу у центар. Нажалост, стиче се утисак да је код нас култура и даље на маргини?
Код нас још увек јесте на маргини, али се треба даље борити за њену позицију. Мислим да опет долазимо до културне политике која није јасно дефинисана, а морала би бити. Потребан нам је консензуз око културе да бисмо могли да идемо напред, односно да бисмо могли да спроводимо праксу о којо смо говорили. А најделотворније је, понављам, развој културне политике на нивоу градова, па онда ка горе, према врху. То је најефикаснији начин, и док тога не буде било, бојим се да се нећемо кретати великом брзином. Исто тако, и ако културна политика не подразумева компетенције у институцијама културе, а ту је код нас један од проблема, ни онда се нећемо брзо кретати ка жељеном циљу. Има појединих добрих случајева али то није довољно.
Културне активности, бар у теорији (и у неким другим земљама), играју важну улогу за одрживи економски развој. Да ли Нови Сад у том контексту адекватно користи потенцијал институције Европске престонице културе?
Културни екосистеми не могу се третирати као обична фуснота у економији; напротив, они га одржавају. Тако да је јачање екосистема културе у корелацији са економским развојем. И мислим да потенцијал ЕПК није довољно искоришћен, односно да је искоришћен негде на пола реалног капацитета. Такође сматрам и да цео процес мора да буде демократичнији, односно да се више професионалаца и институција укључује на нивоу управљања целим пројектом ЕПК. У културно-политичком смислу напросто није добро да се појављују само појединачне институције, локална влада мора мрежно да координира равномерни развој институција које се налазе на нивоу града. Јер, оно што је важно истаћи јесте да је цео процес ЕПК заправо усмерен ка суштинском развоју душтвене димензије културе, и да се не ради само због појединаца.
М. Стајић
