Полазишта за ове слике представљају одбачени предмети и креирање њихових нових релација по принципу слободних алтернација, наводи историчарка уметности Јелена Вељковић Вилсон. Ђорђевић сакупља различите одбачене материјале, брише им претходна употребна значења, расклапа их и поново аранжира на радном столу, да би их потом пренео на слику. У том процесу, који се дешава по аутоматизму, многи анти-објекти подлежу несвесној, спонтаној трансформацији. Тако се картон, гипс, предмети од воска, пребачени на платно под сликарским третманом натурализују и нарастају у асоцијације структура органског порекла, градећи игру на релацији контраста: унутра ка споља, људска интервенција – природа, потискивање и доминација. По речима Јелене Вељковић Вилсон, Александар Ђорђевић потпуно неконвенционално користи слике за промишљање идеје о могућности интеракције унутар било каквог задатог простора, на концу и самог галеријског. Можда слобода неоптерећеног ума канонима и претходним измима у перцепцији ствари омогућава да се потпуно парадоксално запитамо: Да ли је слици заправо потребан зид да би обезбедила своју репрезентативност и функцију?
Александар Ђорђевић (Врање, 1975) дипломирао је на сликарском одсеку Академије ликовних уметности у Цетињу 1999. у класи професора Драгана Караyића. Стажирао је у Школи лепих уметности у Француској, где је и дипломирао 2002, а затим до 2006. радио је као графичар-литограф у литографској радионици Ателиер а еур де Пиерре у Паризу. Стални је сарадник у реализацији одређених пројеката издавања ауторских књига малог тиража. Бави се цртежом као независном целином, као и инсталацијама цртежа, слика и објеката у простору. Изложба ће моћи да се погледа до 26. јула.
Н. П.
