Јелена Алемпијевић, кореограф и извођач: Соло превазилажења страха

Било да је реч о Балету Српског народног позоришта, савременој игри на сцени Новог Сада, Балетској школи, Јелена Алемпијевић је незаобилазна.
JaLEmP1
Фото: Јелена Алемпијевић, фото: Приватна архива

Активна, насмејана, треба ли рећи и разиграна, Јелена Алемпијевић забележила је многе улоге у представама Форума за нови плес (СНП), Асоцијације „Пер.Арт“, а већ неколико година блиста и најангажованија је као чланица Удружења „Практикабл“. Ова платформа за савремену уметност и културу осим низа плесних вечери – „Игранки“, веома занимљивих догађаја, недавно је покренуло и Фестивал „Покретница“ који је право освежење у уметничкој понуди града, посебно штурој у погледу савремене извођачке праксе у пољу игре, или плеса како се још увек та дисциплина традиционално зове.

Јелена Алемпијевић је сада пажњу привукла као једна од уметница која ће у оквиру програма „Уметници. Сад!“ Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“, намењеног оживљавању новоуспоставјених културних станица, ускоро извести свој први соло перформанс...  

Неусамљено осамљен соло на вези“ – какав наслов!

– Ја волим игру речи, а наслов је дошао природно, јер је позив гласио „Уметници. Сад!“, па нисам морала много да размишљам. Све се сложило. Идеја тог пројекта је да сав материјал који сам креирала и развијала у периоду изолације артикулишем у изведбену форму. Соло формат се сам по себи поставио. Али, изолација од почетка марта није био искључив разлог. Мени је била жеља да радим соло, јер се на то никад нисам усудила. Кажем усудила, јер сам препознала да ту постоји и страх. Мој досадашњи начин рада је био у колективу сад сам била „приморана“ да урадим нешто сама са собом и превазиђем тај страх.

Како бисте речима описали, образложила тај рад?

– Мој предлог пројекта је био да материјале које сам развијала преточим у форму плесног соло перформанса. Јуче сам их посложила, листу ствари. Потапшала сам се по рамену, јер је било пуно тога. Како је почела изолација, ја сам одмах направила себи нову рутину. Прво сам се фокусирала на дисање, праксу која имају директно везе и са вирусом. Онда сам прешла на плесање у ограниченом простору, у стану. Усмерила сам се на Инстаграм као медиј у којем сам имала осећај да то негде иде, да није само за мене. Како сам почела рад, тако су људи почели да реагују, па сам почела да плешем за друге, који су ми слали музичке нумере на које сам реаговала. Из тога је то прерасло у мале кратке плесове од 10-15 минута у разним деловима стана. Радила сам са ограничењима која у том тренутку нисам тако ни доживљавала, да би се то претворило у моју свакодневну плесну праксу у оквиру које сам издвојила четири принципа кретања која сам назвала на енглеском floating, curving waving, swinging. Кад кажеш кривудање на српском, мислиш на покрет кривог кретања, а кад кажем curving више визуелно мислим о томе. Приметила сам да због тог назива сам тако и третирала тај покрет. Повезала сам се са једном другарицом из Истанбула која живи у Берлину, организовале се заједно и направиле online classlike structures. Преко Zoom-а се окупила екипа заинтересована да са њима делим то што испробавам и онда сам покушавала то да артикулишем тако да може да се пренесе и повеже нас. Укључили су се људи са различитих крајева света и у мају смо једном недељно то радили.

Како ћеш на крају то све заокружити у јавном простору, којем и кад?

– У овом тренутку не знам у ком изведбеном простору то може да се деси, али полазим од жеље да то буде мала сала у Свилари и односим се према том материјалу замишљајући тај простор. С обзиром на то да сам у овом целом периоду то селила и у спољне просторе, Бећарац, Штранд, било ми је важно да буде у природи и близу воде, онда сам већ ту начин кретања променила и научила како да се прилагодим другим просторима и ситуацијама, да затворим перцепцију или отворим, да видим шта могу да узмем из тог искуства рада. Јако пуно садржаја има ту, нисам ти ни пола испричала, Јако пуно тога је произилазило из онлајн комуникације, било да смо се заједно састајали и радили, било да смо слали једни другима неке текстове за прочитати. Све оно што ми је било важно и што је остало са мном је материјал с којим радим сада. Све оно што их спаја су идеје о бризи и нези себе и других.


Све има смисла ако има смисла

Колико се разликује однос изведбе онлајн и уживо?

– Све има смисла ако има смисла, као што је имало одржавање праксе уметника који се самоорганизује, порађа услове и за себе и за друге у време кад је изведбена ситуација била вансеријска свечаност која се ретко дешава. Ако бих се одређивала само по томе, била бих веома несрећна. Тако је за мене та редовна пракса на развијању свог плесног вокабулара и кореографског мишљења, развијање ауторског правца, медија, интересовања, простор за експеримент, оно што је мени сада интересантно. Волим тај креативан процес, што не искључује важност сусррета са публиком. Не могу посебно сада да кажем да је то оно што ми страшно недостаје, јер ми то недостаје и када није корона. Те прилике су ретке и тада. Када бих сада замислила да целу годину не будемо у могућнсти за такав сусрет, онда би ми стварно било трагично. Онлајн остаје са дистанцом, на визуелном. Када се гледа плес, може да се доживи и хаптички доживљај. Додирнут си тим покретом и што је он ближи, то је осећај за гледаоца снажнији. Сада се то удаљило. А то је питање шире и ван плеса, шта ће нам то удаљавање донети у односу према осећањима, интимности, блискости.


Да ли у концепту режије, кореографије планирате и како да укључите те моменте онлајн комуникације?

– У сваком моменту ми се имагинација мења од зависности у ком се простору налазим. Данас је био први дан да сам била у Свилари, у затвореном простору у ком би потенцијално извела перформанс. Неке не функционишу, а неке ствари се потпуно отварају. Размишљање о мерама опреза и правилима распоређивања публике требало би такође да буде и део неког естетског доживљаја. Да не доживим то са отпором, него да то интегришем у рад. Оно што остаје од онлајн комуникације су односи и материјали који су се градили у том периоду изолације, али сада желим да радим на томе како да произведем уживо тај квалитет плутања, који дожиљавам као траг тог периода.

Чиме се још бавите?

– Као, свет је стао и ништа се не догађа, али сви уметници с којима сам била у контакту су пуно радили и креирали пуно материјала, идеја. Сада излази та потреба да се то материјализује у „лајв уживо“. Људи су се повезали и у том периоду сам имала много више сарадњи, него у целој години. Ехо тога сада долази. Почели смо другачије да размишљамо како користимо простор, јер смо били принуђени да размишљамо како га користимо, док некима нисмо имали приступ. Додуше, уметници са независне сцене морају да се сналазе у разноразним условима, али не баш и да раде у својој спаваћој соби. Или да иду у шуму.

Ваша активност везана је и за колективПокретница“.

– Ту смо успели да останемо у контакту, правили смо лајвове преко Инстаграма, сретали се на Zoom-у, заједно радили, проводили време, читали текстове једни другима. Било је занимљиво, јер све то није било производно оријентисано, а покренуло је окидач за некакве идеје и сарадње које се сада продубљују. Нешто од материјала које сада користим долазе из последње епизоде наступа на Инстаграму  - „Астрокорео“ – са композитором Иваном Марковићем, у слободно време астрологом. Искористили смо позицију ретроградне Венере као кореографски принцип, кретање Венере уназад као кореографску инструкцију. Рецимо, сарадња са њим се наставила у том правцу.

А радимо и на нашем фестивалу! То ми је важно. Да одржимо континуитет и да наставимо да радимо, да се повезујемо, одржавамо односе и подржимо рад једни других.  Дошле смо до договора да се одржи од 17. до 23. августа, да угостимо колеге из Београда и из Новог Сада а у односу на развој епидемиолошке сиуације ћемо прилагођавати формат. Направили смо некакву могућу логистику за догађај. Опције а, б, ц... Инстаграм лајв исто може нешто да буде за пријатеље из иностранства који не могу да дођу и буду ту са нама.

У овој ситуацији ми је занимљиво то што она разоткрива да се дешава нешто што не знамо, а што нам представља потенцијалну опасност. То је заправо слика наше стварности увек, не само кад је епидемија страшног грипа. Живимо у време кад је све неизвесно. Сад су сви имали прилике да виде како живе уметници – од данас до сутра уз стално прилагођавање прекарним околностима, губитку посла, немању прихода, сналажењима...

Не бојите ли се да је то уметнике одбацило још даље? Кад људима фали здравље, култура им је мање важна, неће баш кукати за њом.

– Хоће кукати зато што нема плеса, јер је то једна наша јако битна потреба, да се изражавамо и да се крећемо. Нисам сигурна да ли би поднели карантин да нам није било културног садржаја а верујем да након органичења кретања људи осећају потребу за гибањем још снажније. Плес је лековито и лепо решење.

Игор Бурић   

EUR/RSD 117.5929
Најновије вести