Како се то у теорији назива, реч је о развоју такозваног не-плеса, односно уметничкој дисциплини у којој покрет није једино средство изведбе. Ле Роа је веома занимљива појава у свету савременог плеса и зато што је доктор наука (молекуларне биологије), а тренутно је преокупиран послом педагога.
Постоје ли сличности и разлике између вашег првог и овог сада рада?
- Не бих то можда назвао сличностима, али одувек ме је интересовало оно што видимо као чудовишно, чудно, оно што провоцира питања кад видимо као израз људског тела. То је моја уобичајена инспирација у раду.
Како је то бити доктор молекуларне биологије и прослављени кореограф у исто време?
- То је вероватно нешто што и од мене чини чудовиште (смех). Комбинација те две ствари обично није за повезивање, али то је моја путања. Молекуларну биологију сам учио јако дуго, док нисам уочио потешкоће у укључивању у научну заједницу. Можда је то била и фрустрација изазвана властитим очекивањима. То ме је натерало да истражујем друга интересовања која су била у пољу плеса и кореографије.
Плес је нешто што превазилази научна истраживања, искуство уопште. Има нешто примарно, да на кажемо примитивно у вези њега. Како ви гледате на то?
- Када посматрамо шта је то што ради плес, шта је то што ради наука, слажем се да не би могло бити артикулисано на исти начин. Али оно што је средство у оба случаја је посматрање и анализа, одређивање шта је неопходно у процесу рада. Оно што се производе у њему јесу свакако ствари различитих квалитета.
Плешемо најчешће у друштву, у друштвеној ситуацији, а кад смо у позоришту, у случају перформанса „Ми нисмо чудовишта“ у галерији, онда смо доведени у пасивну улогу у односу на ту активност. Шта ви мислите о томе?
- Постоји плес који се игра и онај који се посматра. Плес који свако практикује код куће, на улици, у клубу, може бити какав год, не мора нико ни да га види. Оно што ми радимо у позоришту, овде у галерији, јесте плес намењен за гледање. Наслеђе је такво да уметници који се баве плесом имају ту улогу да буду гледани.
Историја савременог плеса пуна је „галеријских примера“. Каква је веза плеса и ликовне уметности?
-Велика разлика између перформанса у позоришту и музејима је у односу који се успоставља у овим просторима. У позоришту, традиционално, публика је на једној, а извођачи на другој страни, на сцени. Установљена је подела, дистанца, одвајање. Када радите нешто уживо у музеју, овај однос се брише. Подела је установљена између гледаоца и објекта посматрања, или између слике и зида. Жива акција ту подразумева да дистанце нема, однос се успоставља на лицу места. То је много еластичнија ситуација, интимнија. Чињеница да смо имали тај луксуз да чак и пробе држимо у Галерији Матице српске, омогућила нам је да још више и боље искористимо простор и све предмете у њему. Када радите у студију, чак и столицу морате да понесете са собом на сцену.
“Ми нисмо чудовишта” нас упућују на проширење искуства, на различите могућности разумевања не само особа с инвалидитетом, него и других видова „чудовишног“ понашања људи. Можемо ли овим путем дубље сагледати и политичку димензију овог проблема?
- Идеја чудовишта је нешто што је вештачки настало на основу страха. Ако продубимо ову мисао, у односу са темом коју сте споменули, могли би да видимо како се страх производи како би у једном друштву неке ствари остале стране, непознате, како би се људи држали у неизвесности, несигурности. То је повезано са групама људи који онда преузимају контролу и кажу – ми ћемо вас чувати. У нашем раду покушавамо да препознамо страх и начин на који настаје, да обрнемо процес и тако укажемо на могућности које се онда отварају.
И. Бурић
