Да бисмо схватили откуд ова два облика императива, морамо се за тренутак вратити у далеку прошлост српскога језика.
Глагол СЕСТИ је некада гласио СЕДТИ. Баш зато је његова инфинитивна основа СЕД, а не СЕС. Овај глагол мењао се по такозваној првој глаголској врсти и његова промена данас звучи чудно и неправилно у презенту:
Ја седем (а не ја седим)
Ти седеш (а не ти седиш) итд.
Сугласничка група ДТ прешла је у групу ДС; тако смо од СЕДТИ добили СЕСТИ.
Исто се десило и са глаголима ПАСТИ (некада је било падти), ПРЕСТИ (некада је било предти) и слично.
Како је време пролазило, ови глаголи су се почели мењати по тзв. трећој глаголској врсти (са ну, не у основи), те се уместо дотадашњег правилног СЕДЕМ могло чути СЕДНЕМ; исто тако и СЕДНИ уместо до тада правилног СЕДИ.
Глагол сести се данас мења по два конјугацијска обрасца.
Императив глагола СЕСТИ, дакле, може гласити и СЕДИ (седите, седимо) и СЕДНИ (седните, седнимо).
СЕДНИ је императив од глагола СЕСТИ, а СЕДИ је императив од глагола СЕДЕТИ.
СЕСТИ је свршени глагол, а СЕДЕТИ несвршени.
Н. Мирковић
