Кузманов је један је од најистакнутијих представника савремене новосадске архитектонске сцене, чија се дела, настала протеклих двадесетак година, одликују смелим обликовним приступом, елегантним композиционом решењима и преданом раду на детаљима. Увођењем прочишћених ликовних елемената сложених у простудиране вишебојне целине, Кузманов је архитектуру вратио у једну од њене три основне компоненте – у уметност.
Владимир Митровић, кустос изложбе у МСУВ, на којој је било представљено више од тридесет изведених дела Лазара Кузманова која су обележила савремену архитектуру Новог Сада, као и већи број пројеката и конкурсних радова, својевремено је у својој књизи „Из историје културе и архитектуре” записао да “свака генерација има своју архитектуру”. Стога смо разговор са лауреатом Награде “Ђорђе Табаковић”, највишег струковног признање које додељује ДаНС, и почели питањем која су то обележја архитектуре данашње генерације?
– Тешко је говорити о генерацијској архитектури – каже Кузманов за „Дневник”. – Ја сам имао срећу да сарађујем и са старијим и са млађим архитектама од мене и добро смо се архитектонски слагали, као што сам, уосталом, стварао и добре објекте са колегама који су ми генерацијски ближи. Најбитнија је идеја и енергија да се у тимском раду изнедри нешто што би могло да буде ауторски став. Архитектура пре има обележје периода у ком се ствара и, рецимо, друштвено-културолошког окружења, које даје контекст за идејну креацију која може бити карактеристична и пре свега препознатљива као део генерацијског изражавања. Иначе, када причамо о генерацији, почео сам да стварам добру архитектуру тек кад сам се повезао генерацијски са инвеститорима који су у мени могли да препознају неког у кога имају поверења. Ту је тај генерацијски и другарски однос могао да се крунише добром сарадњом, која је резултирала квалитетом изведених објеката.
Испуњава ли архитекту завршени пројекат, макар он занавек остао и у фиоци? Или истинско задовољство ауторством ипак долази тек када пројекат буде и опредмећен?
– Архитекту испуњава стварање, односно претварање идеје која се некако зачиње у глави и преноси у пројекат. Тај процес није нимало лак и једноставан и потребно је пуно рада да би се дошло до нивоа да је пројекат спреман да иде на градилиште. Тек тада предстоји борба да се архитектонска замисао оживи у облику завршеног објекта. На том путу од идеје до готовог објекта, архитекта није сам. Пуно сарадника у току самог пројектовања, стручних људи и неимара током извођења и инвеститор који жели да уложи свој новац да би зграда изгледала баш онако како је архитекта замислио. Тек на крају тог процеса, када прођем улицом где ми се налази завршен објекат, ја осећам истинско задовољство. То је права смисао наше професије - да можемо да материјализујемо идеју - и то нас некако вуче да радимо увек изнова и да стварамо. За оним пројектима који су остали само на нивоу идеје или у корицама пројекта и који нису никад изведени, остаје жал и осећај пропуштене шансе. Али све је то део једне дивне архитектонске професије.
Да ли Вам се дешавало да Вашем пројекту инвеститор да „свој“ печат, мењајући по властитом нахођењу изглед објекта – рецимо, боју фасаде и слично?
– Често чујемо да је тренутно у пракси доминантан инвеститорски урбанизам, па самим тим и архитектура. Слажем се с тим, иако ја када пројектујем, сматрам да је најбитнији мој однос према клијенту, који ми наручује пројекат, па тек онда лични архитектонски став. То је веома логичан приступ, јер да нема клијента који хоће да уложи новац у моју идеју, ни од ње не би било ништа. И свакако та равнотежа у односу између мене и инвеститора мора бити јасна. На тај начин успевам да заштитим свој лични архитектонски став. Наравно, дешава се да инвеститор током градње “прилагођава” мој пројекат сопственој идеји. Некад је то можда оправдано, а некада и само хир. Нисам срећан због тога, али покушавам кроз праћење извођења да, ако је баш нешто и потребно променити, то буде део заједничког договора. Чак и моји најбољи објекти нису сто посто изведени како сам замислио. Али оно што је карактеристично за мене и вероватно повезано с мојим карактером, јесте то да се борим до краја за сваку своју идеју и онда то утиче да је крајњи резултат мојих изведених објеката увек на високом нивоу.
Сведоци смо да у појединим деловима Новог Сада ничу нове зграде од којих неке спадају у врхунска архитектонска достигнућа, друге су, рецимо, солидне, док су треће срамота за професију. Има ли лека тој болести?
– Као архитекта, ја у сваки свој пројекат уносим максимално енергије и знања које имам, а самим тим и професионалног поштења да мој коначни продукт у облику пројекта буде нешто чега се ја нећу стидети. Можда резултат не буде увек на врхунском нивоу, али мој однос увек буде коректан према грађеној средини у оквиру које делујем као архитекта. Када би сваки архитекта имао сличан однос према свом послу, мислим да би нам и град био уређенији и да би архитектура била на вишем нивоу. Мислим да нашем граду недостаје градски архитекта који би својим искуством или ауторитетом могао да каналише правац архитектонског стварања или, рецимо, Комисија за естетско обликовање града, која је пре двадесетак година функционисала. Мислим да се тада смисленије размишљало о архитектури града. Сад смо сведоци стихије која нас доводи у недоумицу у ком правцу иде новосадска архитектонска сцена.
Данас је готово незамисливо пројектовање без рачунара и софтверских алата. Умањују ли у некој мери нове технологије ауторство архитекти?
– Нове технологије свакако да не умањују ауторство. Без нових технологија, рачинара, нових и све савршенијих софтвера, не би било ни напретка у нашој архитектонској професији. Наравно, то је много израженије у светској пракси, тако да те нове технологије поспешују рад архитекте и он може да се и квалитетније изрази у свом послу. У оквирима домаће праксе суочавамо се са многим проблемима, пре свега скупим софтверима за наше услове, па и немогућности да их примењујемо на прави начин због потребе да брзо изађемо са готовим пројектима. Паралелан проблем су и ниске цене пројеката. Све то утиче, али не оправдава, да се нове технологије не користе на најбољи начин. Свакако је то будућност наше професије и како осећамо технолошки напредак толико је и нама архитектама лакше да радимо. А идеја архитекте не може да се замени технологијом. Или имаш идеју или не. То је свакако резултат индивидуалног талента који поседује архитекта.
Колико смо ми данас и овде спремни да прихватимо кинетичку архитектуру? Да ли је тај правац „милионима година“ удаљен од наших простора?
– Идеја кинетичке архитектуре је довољно удаљена од наших простора и чекаћемо још да се у том правцу почне озбиљније размишљати. Свакако има покушаја, али начин градње објеката, спремност инвеститора да се упусте, односно да се не упусте у тако нешто, ограничава нас архитекте да уопште и размишљамо у том правцу. Један од циљева кинетичке архитектуре је могућност да објекат реагује на услове спољашње средине и прилагођава им се, а све у циљу одрживе архитектуре. Свакако да експанзија људског знања и техничких достигнућа отвара простор за потпуно нова размишљања и у том сегменту архитектуре.
Постоји ли неки објекат – стадион, концертна дворана, градска галерија... који би радо пројектовао, односно који би представљао професионални изазов којем тежиш?
– Често, када новинари питају неког глумца, која је то још улога у глумачкој каријери коју би волео да игра, одговор је - улога Хамлета. Е сад, ја још увек нисам одиграо свог Хамлета, иако је било доста главних улога у мојој каријери. Но, некад су споредне глумачке роле и битније од неких гламурозних глумачких улога. Слажем се са тврдњом да не постоје мали и велики објекти, него мала и велика архитектура. У том смислу се и кретала моја сад већ двадесет година дуга архитектонском каријером. А што се тиче објеката које бих волео да видим у Новом Саду, да ли их ја пројектовао или неко други, што није ни битно, свакако су једна права градска галерија, и, обавезно, концертна дворана, јер такви објекти фале овом граду. С обзиром на то да ускоро постајемо Европска предстоница културе, за почетак бих био пресрећан да неко обрати пажњу на стање, рецимо, Музеја савремене уметности Војводине, у ком ми је била изложба поводом доделе Награде за архитектуру “Ђорђе Табаковић”. Тај дивни објекат вапи за квалитеном ревитализацијом, уосталом као и објекат архитекте Табаковића, некадашни Соколски дом са садашњом салом Позоришта младих, која такође заслужује да јој се врати стари сјај. Студио М, зграду коју је пројектовао архитекта Павле Жилник, треба сачувати у изворном облику, јер и у архитектонској и у музичкој перцепцији Новосађана, она је темељ културе овог града. И још пуно таквих објеката има у нашем граду. Једино ако будемо размишљали и водили рачуна и о таквим објектима, с правом ћемо носити титулу престонице културе. У супротном…
М. Стајић
