Свечану академију у част Дучића обележио је надахнут говор Симовића, али и Дучићеви стихови по Симовићевом избору, које су говорили истакнути драмски уметници, глумци Војислав Воја Брајовић и Небојша Кундачина.
"Пут који је Јован Дучић прешао као песник, дуг је и пун противречности. А сваки разговор о том путу неизбежно почиње од његов програмске песме Поезија из циклуса Сенке на води у којој он поезију види као нешто ексклузивно, нешто што се најодлучније дистанцира од свакидашњице", рекао је на почетку своје беседу књижевник, песник и драмски писац Љубомир Симовић.
Онда је песник Симовић цитирао песму Поезија, где стихови кажу - "Мирна као мрамор, хладна као стена, ти си бледо тихо девојче што снева".
Према његовим речима, такво схватање поезије довело је Дучића до „Царских сонета“ и „Дубровачких поема“.
Симовић наводи да у таквим песмама све блешти од злата, јер су златни ножеви, појасеви, посуђе, стреле, зидови и коњи такође потковани златом.
"Не заборавимо да један од највећих поштовалаца Дучићевог песништва - Милан Кашанин, оцењује да је нагомилавање толиког злата и блага ''не само немогућно, већ није ни господствено", подсетио је песник Симовић, иначе значајан веома и као драмски писац, чије се комади често играју широм Србије и региона - Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић.
Он је приметио да Милан Кашанин (1895-1981), историчар уметности, књижевник и ликовни критичар, каже да "Дучића заноси, не монашки Хиландар, него аристократски Дубровник".
То није ни чудо, наводи Симовић, јер Дућића свакако привлачи Медитеран, та атмосфера и култура.
Касније, када су наступили балкански ратови и Први светски рат, како каже песник у беседи - Дучићево перо почиње да се усијава, тако да у низу песама - Аве Сербиа и Химна победника, он је опевао српске победе.
Даље је Симовић анализирао обиман опус књижевника Дучића кроз ванвременску поезију, где је истакао између осталог, да се са маскама, пре Дучића суочио песник Војислав Илић, а после Дучића овај мотив узима Милош Црњански у антологијској песми Ламент над Београдом.
"Ко се крије иза тих маски? Уходе, убице, а можда и Бог или нека сила која је Бога створила као маску?", пита се Симовић, а онда и наставља.
"И не само да човек не зна ко се иза тих претећих маски крије, него, што је још горе, не зна да ли је можда и он сам само нечија маска", подвукао је драмски писац и песник.
Симовић је, такође, приметио да тек када се Дучић ослободио оног споменутог царског сребра и злата, открио је права богатства.
"Од песама које су испевали његова таштина и снобизам, преко сонета и салонских драма и мелодрама, Дучић је доспео до оних садржаја које му откривају ноћ и херцеговачки пејзаж", стоји у говору.
На крају излагања, господин академик Симовић је рекао да је немогуће у једном временски ограниченом излагању обухватити све слојеве и сложеност Дучићевог песничког дела.
"Ипак, ниједна прилика, ма колико била ограничена, не сме се пропустити а да се не укаже на то да је он, више него ико пре њега, развио и усавршио наш песнички израз. Његове песме, доносећи нове драматичне садржаје, формирају врх којим се завршава једна велика песничка епоха. То је врх са кога се указују нови путеви и хоризонти, и врх који се, како време пролази, види из све веће даљине", закључио је Симовић.
Према избору песника, глумци су онда надахнуто, драмски, прочитали укупно 18 песама Јована Дучића, сваки по девет - Воја Брајовић (Чекање, Међа, Гозба, Сенка, Песма, Бор, Буква, Пут, Крила) и Небојша Кундачина (Сунцокрети, Јабланови, Коб, Слутња, Натпис, Тајна, Ноћ, Мрави, Завет).
После је одржано свечано отварање научног скупа "Јован Дучић - песник и дипломата".
Пре почетка радног дела научног скупа приказан је документарни филм "Кроз Требиње са Јованом Дучићем", Алумни Филолошког факултета Универзитета у Београду.
Очекује се да ће научни скуп о Јовану Дучићу и обележавање 150. годишњице од његовог рођења, бити завршен сутрадан у поподневним часовима.
Јован Дучић (Требиње, 1874 - Гери, Индијана, САД, 1943) био је српски и југословенски песник, писац, дипломата и академик.
У дипломатији је био успешан више од три деценије у неколико градова и он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора.
Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.
Писао је доста и у прози, осим у поезији: неколико литерарних есеја и студија о писцима, чувено непролазно дело "Благо цара Радована" (1932) и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.
Школује се у Требињу, Мостару и Сарајеву, а у Сомбору завршава тада чувену учитељску школу.
У сомборском листу "Голуб" објављена му је прва песма, "Самохрана мајка", испевана под утицајем Војислава Илића.
Речи споменутог историчара уметности Милана Кашанина, сматра се да најбоље описују Дучићев живот:
"Јован Дучић је, као човек, поцрпео из живота све, као што је, као писац, поцрпао све из речи. Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један таленат. Ништа није пропустио, нити упропастио. Са оним што је носио у себи, више се није могло дати него што је он дао".
Има веома значајна дела поезије и других књижевних врста - Песме сунца (1929), Песме љубави и смрти (1929), Царски сонети (1930), Плаве легенде (1930), Градови и химере (1930), Благо цара Радована (1932).
