Позоришни музеј Војводине је приредио ову изложбу поводом 60 година уметничког рада Мире Бањац 2011. и она је од тада пропутовала бројне градове у Србији и региону. Стошездесет филмских и телевизијских улога остало је као заоставштина за будућности подсећање како велику и сјајну глумицу имају ови простори, речено је на отварању изложбе.
- Ово је Фестивал европског филма и велика је ствар наћи ту мало место које ти припада. То је можда једна од мојих последњих великих почасти, што сам овде на овом фестивалу. Лепо је што су прихватили да ту изложбу види и овдашња публика, гости из света и бројни наши аутори, глумци, новинари - рекла нам је Мира Бањац, један од ранијих лауреата награде “Александар Лифка” за допринос филму и бивша председница Савета ФЕФ коју смо срели ових дана на Палићу где посвећено прати филмове, конференције за штампу и све друге пратеће програме овог фестивала.
Са каквим осећањима доживљавате ову изложбу која омогућава да се кроз фотографије подсети на све велике улоге које су обележиле вашу каријеру у позоришту, на филму и телевизији?
- Ово су сва моја лица и то је све што је остало, али та лица нису само лица, то су судбине. Иза сваке те слике постоји једна судбина коју сам ја прошла и која је прошла кроз мене. Уз то остало је и оно што су људи запамтили од оног што сам радила, а то је најважније, све друго, признања и награде, је ефемерно. Цео живот сам радила за публику и за мене је то најбитније. Мене су прогласили да сам велика улизица публике. Јесам. Ја сам мислила да ако нас публика не воли, онда не знам за кога радимо. Ми радимо за њих и оно што смо пренели људима и што су они запамтили, само то вреди. Пред својом публиком била сам као војник, без обзира да ли је у Мексику, Паризу или Обреновцу. Онај ко је дошао да те види заслужује најбоље од себе да му даш и тога сам се увек држала. Пролазила сам и кроз тешке периоде у каријери, било је ту и падања, али сам страсно везана за глуму и никад ми није било тешко да радим. Вероватно иза тога стоји апсолутна посвећеност послу, једином који у животу знам. Сада само могу да се радујем да је све то скупљено на једном месту и да су неки људи сматрали да то треба да се прикаже публици.
Представа „Село Сакуле а у Банату” у којој сте створили седам различитих ликова, овенчаних и Стеријином наградом, била је прави наговештај ваше импресивне глумачке каријере, настављене на филму и телевизији, коју су обележиле управе те разноврсне женске судбине.
- Волела сам да играм жене мог поднебља и врло сам поносна на ту галерију ликова. То је неко кога ћеш срести на улици одмах после представе или филма. На неки начин сам осећала да ми је обавеза да то добро урадим иако сам у филмовима прошетала кроз ликове жена из разних миљеа. Било је и Црногорки, Муслиманки, а то је већ мало теже играти. Нисам препознавала оно што је већ моје и зато сам морала бити опрезна да би се сачувао менталитет, да се не искарикира неки лик, да не буде да сам само прошла поред тих судбина, дивних судбина које је требало заштитити и не покрити их својим именом и презименом. Сада кад гледам неке од тих мојих старих филмова, жао ми је што видим да бар половине људи који су са мном играли више нема. По томе видим како је време сурово, одлазе људи далеко млађи од мене, значајни за историју наше глуме и то је туга која ме прати у овом послу.
Врло често у разговорима сте наглашавали да ћете бити живи док радите, да ли има неких нових улогама којима ћете обрадовати вашу публику?
- Управо завршавам једну ТВ серију о младима ”Како преживети Београд” по сценарију Ђорђа Милосављевића и у режији младог Ђорђа Станимировића. Радили смо у једном лепом амбијенту у Новим Бановцима, а тема је врло актуелна. Првог дана августа у Херцег Новом отварам Филмски фестивал, а као први на програму биће приказан дугометражни филм “Груди” Марије Перовић у коме имам једну од улога. Управо сам добила и један позив из Сарајева у коме нисам била још од пре рата. Радујем се томе јер сам некад доста боравила тамо, на МЕШ-у сам седам година била председник Савета. Позвао ме је познати редитељ Пјер Жалица, чијег сам оца Миодрага, сценаристу и писца, јако добро знала а са његовом супругом Јасном већ глумила, и понудио ми је улогу у његовом новом филму. Још увек чувам карту коју сам давно добила од његовог оца и памтим како је написао “Нови Сад је као канта масти, све папрено, љуто, пуно жара, а куће су све у једном низу ко бркови Антић Мирослава”. Одлична улога, старе мајке која никако да умре, они око ње као шакали чекају да се то догоди, а она пије ракијицу и живи свој пуни живот, док остали уствари умиру, јер се већ спрема рат. Занимљиво ми је да и на тај начин, на снимању упознајем разне карактере, меналитете, што је за глумца неизмерно богатство, да уме да примети све те психологије. Тако да се заиста радујем свакој новој улози. То је вероватно тајна ове моје времешности што волим људе и што се и даље радујем овом послу и радићу до год могу. Не радим више ни за паре, ни за славу, то ми не треба, него зато да бих била корисна, а не само нека некорисна жена која чека да умре. Полако путујем и у реду сам за горе, али не гурам се преко реда.
- Много ми значи овај фестивал на Палићу. Кажу обично фестивали су скупи, и треба да буду скупи. Они су репер који нам омогућава да видимо где смо ми у односу на европски филм и тај проток мишљења о филму је нешто врло драгоцено. Ја сам постала на Палићу неки почасни гост и заиста се јако добро овде осећам - каже доскорашња председница Савета Фестивала европског филма.
Н. Попов
