На турнеји која је обухватала Београд, Руму, Стару Пазову, Зрењанин и Нови Сад, у свакој сали гужва неописива, само је још фалила шутка, пого и поливање пивом. А како је могло да буде другачије, кад су Туста, Сале Веруда, Птица и Фриц били више од обичног р’н’р бенда - институција за поштовање и етичка константа у временима слуђених људи, кад је морал био најјефтинија роба.
Да ли те је изненадило што су дошли да те виде и чују чак и клинци који се нису ни родили када си снимио последњи албум?
- Искрено, више је било старијих људи него млађих, оно млађих што су дошли били су добро информирани о томе ко су заправо КУД “Идијоти“, очито су им родитељи то помно објаснили. Али кад говоримо о младима вјерујем да су многи од њих до нас дошли због тога што нас многи бендови и данас наводе као бенд који је утјецао на њих.
Може ли се књига третирати и као омаж пораженим генерацијама, па и оној твојих родитеља, чији су сви идеали и вредности потпуно уништени и унижени?
- Пре нашој генерацији, људима увјерених да је рок дио наше културе, стварала се илузија да је Југославија на трагу да постане цивилизирана држава. Али смо се грдно преварили, наше се друштво из године у годину потврђује као примитивно, у земљама насталим након распада Југославије је све дозвољено, осим сјећања. Немамо више право нити објашњавати како је та наша илузија о цивилизираном друштву изгледала, наша опијеност вриједностима рока постала мит којег нитко не жели слушати. Ја се окрећем и пишем генерацији која је вјеровала у исте вриједности као и ја, оне које су данас поражене. Ови старији попут мојих родитеља доживјели су ружну судбину, тешку младост и још тежу старост, некада мислим да су они и најодговорнији што смо све ово доживјели, но ипак ми је жао које су јадне животе имали.
Рок галерија Истре
Је ли ти било лакше запослење у “Идијотима” или сад у веб порталу “Регионал експрес”, чији је директор твоја супруга?
- Тешко је једно и друго, али тренутно сам на изласку из новинарства, радим да отворим “Рок галерију Истре“, гђе ће сви посјетитељи моћи упознати Истру и Пулу, све што се у њој догађало а тиче се музике, од домаћих бендова до оних страних који су долазили овамо. Вјерујем да ће нас у Граду подржати јер сам већ наишао на подршку руководећих људи, ипак је то идентитет Пуле.
Планираш ли наставке “Укрудбених појебница” и “Вражје макине”, збирки урнебесних и жестоких есеја, јер од кад си их објавио прилике се нису много промениле?
- Сигурно ћу се наставити писати, немам сад појма шта, имам једино наслов а то је „Топнички дневници“. Они који прате политику знају да је Хашки трибунал то тражио по Хрватској и као доказни материјал за гранатирање Крајине, а то се никад није пронашло, баш зато желим објавити „Топничке дневнике“ да се та прича заокружи. Да се када књига објави у форми неког мог дневника објави да су пронађени „Топнички дневници“ и да је један животни циклус иза нас, можда то буде дневник коначног мира на овим просторима.
Одавно је у анегдоте ушао принцип балканског “нарцизма малих разлика”, по коме се Истријани дувају да су самостални људи, јер крух зарађују у “Уљанику”, док комшије са Кварнера морају да келнеришу и зависе од добре воље муштерија. “Идијота” више нема, “Уљаник” је у стечају и само је опстала Арена флавијеваца, како сте својевремено, самоиронично говорили, једна од три симбола Пуле.
- Заборавили сте свјетског боксачког шампиона Мату Парлова, ни њега физички нема, али и он је та наша Пула. Исто као Ђосер из “Атомског склоништа”, као Туста, као његов Уљаник, и та наша Арена. Све су то вриједности који су дио Пуле, неки су симболи нешто дуже трајали али су обиљежени у колективни меморију Пуле али и Истре.
Истра је бирала друге опције
Истра је срећом за све у Хрватској бирала неке друге опције, та Туђманова, националистичка никад није прошла, њихов је значај у постоцима на трагу статистичке погрешке, они су у Истри политички маргиналци. Истра је данас генератор економије цијеле државе и ако је и даље малтретирају и понижавају, умјесто да буду захвални што све позитивно долази из ње још увијек је третирају као шупак Хрватске. Срећом људи у Истри су вриједни, скромни и добри, па даље фурају свој филм.
На неким промоцијама свирале су “Лутке на концу”, по једној од ваших песама назван Трибуте КУД “Идијоти”, бенд чији су чланови искусни београдски “Џа или бу”. Да ли су те засврбели прсти и пожелео да се попнеш на бину? Или си дефинитивно завршио са тим, музичарским делом живота?
- Завршио сам, бар за сада, нису ме засврбили прсти, нисам имао потребу свирати, али засвирам још увијек за себе, све чешће свирам с кћерком Ени, засвирамо нешто за своју душу, она свира клавир, па распалимо понекад. Иначе се и без музике сасвим добро дружим с публиком КУД “Идијота“, ова књига ме поновно приближила оним људима с којима сам провео велик дио досадашњег живота.
У маниру енглеског џентлмена, као и у интервјуима, ни у књизи ниси објаснио зашто сте се заправо Птица и ти разишли са остатком “Идијота”. Све се свело, као након свих уљудних развода на - непомирљиве разлике. Није ваљда Сале након 15 година установио како нема поуздану ритам секцију? Или му се није допало што су многи тврдо идеолошко опредељење “Чемпреса” третирали као званичан идеолошки став бенда?
- То што сам написао у књизи је истина, једноставно смо се престали вољети, није више између нас било никакве емоције. Наравно говорим о љубави четворице људи, ја сам Бранка волио и даље иако се нисам могао више замислити с њим у истом пројекту. Све смо учинили да се разиђемо, не баш пријатељски, али уосталом све велике љубави су у принципу несретне. Ево баш смо се неки дан за*ебавали на тему шта би било с Васом Ладачким да је био сретно заљубљен? Сигурно за њега никога не би болио ку*ац нити би се с њим итко идентифицирао. А погледи пред каријере које смо имали Птица и све што смо даље радили био је дио тог разилажења, доказа да смо се ми КУД “Идијоти“ почели различито понашати и све мање разумјети.
Познато је да си свестрано бескомпромисан и иза себе остављаш “спаљене мостове”. Са накнадном памећу, жалиш ли за силним годинама без дружења са Тустом, коме си био и кум на венчању.
- Ма ја сам мекушац, лигња, немам ни приближно карактер какав људи мисле да имам, ја сам и данас несретан што не разговарам са Салетом, што се не поздрављам с бившим љубавима, увијек на крају све опростим, свима, постоје можда двије-три ситуације гђе сам остао дослиједан, али што би рекао један мој пријатељ „не опраштам себи што нешто нисам направио“, жао ми је једино што у тих пар ситуација нисам другачије реагирао. Ту једино нема опроста, себи не опраштам што сам се пар пута понео као пи*кица, повукао се умјесто да развалим неке људе и је*ао мајку неким институцијама. Све остало опраштам.
Милица Васић
Миладин Лазовић
