Како је у аутопоетичком тексту у уводу књиге навео читав живот је посветио уметности: студирао је уметност, на Академији ликовних уметности у Прагу, стварао је у различитим медијима, излагао, писао о уметности четрдесет година, био уредник ликовне галерије, два уметниичка часописа, држао многобројна предавања о уметности, радио десетине кустоских пројеката и изложби, био селектор, жирирао, отварао мноштво изложби. Још пре одласка на студије, како наводи, почео је да се бави новим медијима, концептуалистичким истраживањима, визуелном поезијом и фотографијом, а касније и мејл-артом, перформансом, видеом, дигиталним принтовима и интернет уметношћу.
Током четири деценије објавио је око три хиљаде ликовних критика, есеја и интервјуа наведених у исцрпној библиографији објављеној у овој књизи. Од 1981. до 2008. био је ликовни критичар “Дневника”. Тада је, као критичар дневног листа морао да прати све врсте ликових манифестација, од изложби традиционалне уметности, модернизма, преко нових појава и медија стваралаштва, до студентских радова па и аматера. Међутим, за њега је, како указује у предговору највећи изазов било праћење нових медија и области стваралаштва, од фотографије уметника, перформанса, електронских медија до интернета. Своје текстове из области нових медија и необичног коришћења класичних медија Тишма је 1992. објаво у књизи “Друге те(рит)орије”. Нова књига, “Ликовни пулс епохе” је по концепцији наставак претходне и садржи избор из оног што се од 1992. до данас дешавало у поменутим областима уметности.
Поред избора критичких осврта на изложбе новомедијске уметности у књизи су објављени и краћи естетички есеји о њеној историји, значају и смислу који су махом излазили у “Дневнику”, али и на страницама часописа “Кровови”, “Нови живот”, “Став”, “Ликовни живот”, “Књижевност”. Текстови су подељени у шест поглавља: Ликовни есеји, Ликовне параболе, Нови Сад и уметници, Политика и уметност, У полемичком тону и Прикази изложби нових медија и оних класичних, коришћених на нов начин.
Представљајући ову књигу њен рецензент Ђорђе Малавразић указује да пратећи излагачку делатност изниклу из нових поља стваралаштва – оних што у посматрачу често изазивају фрустрацију и гневне речи: „ово није уметност“ – Тишма нам доводи историју уметничких токова до самих наших врата и најактуелнијег, данашњег дана. Ако имамо у виду пословични заостатак у уyбеницима и кунстисторијској литератури, а не само у свести непосвећених, Тишмина тумачења и објашњења феномена који радикално измичу традиционалној појмовној апаратури указаће нам се као веома значајна и преко потребна.
Малавразић посебно указује на тенденције које Тишма сматра најрелевантнијим, а које се потискују у знатном делу наше ликовне критике на маргину или чак прескачу и занемарују. Приликом одлучивања о текстовима који ће бити објављени у овој књизи пресудне су, како наводи рецензезнт свакако биле Тишмине естетичке преференције и лична склоност делатника који се и сам, често пионирски у овој средини, огледао управо на пољу, да употребимо познати термин Yина Јангблада, проширених медија.
- Ма који били мотиви за пробирање текстова само о алтернативном, а значајном стваралаштву, показаће се, верујем, да је управо таква селекција била најкориснија и најзанимљивија, јер нам је штиво ове врсте до сада битно недостајало. То је прави избор за публику отвореног духа, која хоће да спозна и разуме својства и суштине уметности свога времена. Једна од тих суштина јесте, по Тишми, приближавање уметности манифестацијама свакодневног живота. – наводи Малавразић.-Друга је превага етике над естетиком, дакле ангажованост, какву је, да подсетимо, и сам Тишма испољавао у многим критичним околностима, а пре свега током тоталне блокаде наше земље од 1992, када је, захваљујући модерним телекомуникацијама, успевао да, као аутентични алтерглобалиста, организује жанровски сужено, али ипак глобално протестно изјашњавање уметника са разних страна света путем мејл акција, телефакс изложби и других видова антиембарго-арта.
Према Тишми, како објашњава малавразић нови, духовни уметник, није специјалиста у омеђеном фаху и занатски виртуоз. Он мора бити високи интелектуалац, филозоф, етичар који је еколошки свестан свог природног окружења, па, у извесном смислу, и свештеник, инспирисани маг, способан да сопствено стање свести пренесе својој публици, изазивајући одговор и катарзу у другим бићима. По његовим речима, и овде се Тишма разликује од знатног дела ликовних критичара који пишу о изложбама без ширих консидерација, препуштајући читаоцима да сами из њихових приказа изведу могуће теоријске претпоставке тога деловања. Тишма, напротив, исказује као критичар изразиту теоријску, естетичку, па и филозофску самосвест, понекад у облику особене утопијске визије која од читалаца захтева интелектуалну и емотивну сарадњу, духовно уздизање и активност на побољшању света.
Н. Попов
