И док поглед усмеравамо ка извиканим филмованим биографијама славних војсковођа, за чију је продукцију отишло омање златно брдо, једна емисија издваја се дуговечношћу и једноставношћу теме. Уствари, толико је једноставна да, попут наше „Слагалице“, успева да опстане више од деценије.
Реч је о серијалу „Како се прави“, који се у разна доба може погледати на више Дискаверијевих канала, али богами и на понеком домаћем. У десетак минута по сегменту можете посетити фабрику у којој се праве кодирани кључеви, ендоскопи, патент затварачи, жилети, крејони, телевизори, болнички кревети, екстерни дискови, шофершајбне, керамичке плочице, гумене рукавице, корпице за игле, микрометри, палмино уље и брусхалтери. Списак подугачак, тема колико хоћеш, а свака емисија открива нам нешто што до сада нисмо знали – рецимо, колико је рада, и то ручног, потребно за израду једног обичног склопивог кишобрана, као и ко га је и зашто осмислио и у ком правцу смо одмакли у технолошком смислу од првих почетака.
Управо та ненаметљивост и лакоћа приступа сасвим обичној, животној теми, омогућила је идејним творцима ове емисије толико велики успех. „Како се прави“ генијална је у својој једноставности: довољно је да одаберете било који предмет, пронађете фабрику или екипу која га прави, истражите историјат и поразговарате с особљем. И, забава може да почне.
Да ли смо паметнији после гледања „Како се прави?“ Можда нисмо научили ништа битно за наш опстанак, можда ће подаци које успут научимо заувек остати гомила непотребних информација, али никад се не зна, можда нам ускоро баш затреба податак о томе како се праве отпорници или поклопци за тегле, или дођемо на идеју како да осмислимо сопствену производњу, рецимо, најлон чарапа.
Идеја приказивања производње неког предмета корак по корак проширила се толико да је емисија „Како се прави“ добила спин-оф потомке. „Како се прави храна“ посвећена је индустријској производњи прехрамбених производа, а прича је за нас посебно интересантна, пошто се готова јела и даље једемо само кад нас на то присили празан џеп парадајз туризма. Но, за индустријски развијене земље, у којима је све подређено неговању дугих радних сати, па је полуприпремљена храна норма, а кување од свежих намирница резервисано за богаташе, гледање процеса припремања индустријске хране поучно је и на други начин. Они, наиме, тако стичу увид у то који се све састојци убацују у храну коју свакодневно једу, што ће им помоћи да разлуче има ли простора за побољшање исхране и затезање каиша из естетских разлога.
Наравно, поред хране, гледаоце интересују и превозна средства. Екипа „Како се прави“ одговорила је и на овај изазов, па у емисији „Како се праве превозна средства“ можете видети како се праве бицикли, мотори, аутомобили, али и јахте и авиони, од великих индустријских до мануфактурних, за одабрану клијентелу.
У међувремену, и наша индустрија препознала је убедљивост и продорност ове емисије. Тако је београдски „Фриком“ направио епизоду посвећену изради нашег најомиљенијег сладоледа „руменко“, али и искористила прилику за промоцију новог, модерног „смутија“.
Пробајте „Како се прави“, заиста је заразно, попут неких од њихових главних глумаца. Чипса, на пример.
Ивана Вујанов
