Написано је у Неготину, 23. маја 1812, пре 216 година, годину дана пре Вељкове славне погибије у овом граду.
У питању је писмо - наредба којом се становништво наведених места обавезује да даје новчану помоћ и помоћ у намерницама, такозвани бир, устаницима.
Хајдук Вељко овлашћује бимбашу Матеју да у његово име скупља ту помоћ, а „ко би се противио Матеју, то се самому мене противи“ каже „Вељко Петровић Војвода“.
Писмо се налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности.
Документ је у Удружење стигло захваљујући ангажовњу једног од оснивача овог удружења, библиофила и новинара Срђана Стојанчева.
Историчари истражују да ли је Хајдук Вељко уопште био писмен, или је текст написао неко од његових писара.
Његов писар је својевремено био и Вук Караџић, који је о боравку у Неготину оставио изванредно сведочење о животу, карактеру и јунаштву Хајдук Вељка.
Из времена Првог српског устанка сачувано је изузетно мало писаних трагова, а прота Матеја Ненадовић у својим „Мемоарима“ описује како су устаници своју архиву у бурадима носили преко Саве. Већи део те архиве је настрадао.
Писмо се налазило у библиотеци Љуомира Ненадовића, па се на његовој полеђини налази Ненадовићева белешка да се, заиста, ради о писму „Хајдук Вељка Петровића“.
Сасвим је вероватно да га је познати књижевник, дипломата и министар наследио од свог оца, славног устаничког војводе проте Матије Ненадовића који је хајдук Вељка лично познавао.
Наредба представља драгоценост и због свог језика.
Иако је писано старим писмом, коришћен је народни језик.
Поред наредбе се налази и песма у рукопису Драгомира Брзака (1851-1905) о Хајдук Вељку, чији стихови се налазе исписани на споменику овом јунаку у Неготину.
У Адлигату се налази збирка предмета са почетка XVIII века, нарочито оружја које су користили устаници и Турци током самог устанка, па ће ово удружење ускоро у оквиру своје сталне поставке формирати изложбу о Првом српкском устанку.
