На отварању изложбе историчар уметности и критичар Сава Степанов је указао да 80-те нису случајно одабране, јер су заправо последња југословенска деценија и прва деценија од оснивања Симпозијума „Терра“, који је покренут 1982.
Карактеристично за тај период рада „Терре“ је да су се овде у Кикинди окупљали уметници који су у том моменту постигли неке антологијске вредности на југословенском простору, али истовремено преовладала је свест да морају учествовати и млађи ументици који прате актуелности у уметничким збивањима код нас и у свету. Преглед стваралаштва из те деценије, начињен је од дела која се налазе у фонду музеја, али нису из сталне поставке ,и то је онај фонд који се не виђа често, али је потребно повремено га представити публици, да би се сагледало сво богатство које „Терра“ поседује, рекао је Степанов.
Он је указао на то да је за скулптуру су 80-тих година врло интересантне, јер је Југославија на Венецијанском бијеналу била заступљена споменичком скулптуром, која је престављала неку врсту особене појаве у ширим размерама. Наиме, у тадашњој Југославији држава је финансирала велике уметничке пројекте који су имали меморијални карактер, али су били ослобођени неких описа, односно биле су то аутентичне скулптуре. Степанов је подсетио и на то да је годину дана пре оснивања „Терре“ покренута велика Панчевачка изложба југословенске скулптуре, на којој се окупљало сотину и више уметника.
Скулптура је тада била у пуном замаху и „Терра“ је то испратила, била део те атмосфере, нагласио је Степанов.
Због тога је, како је додао, током првих десет година деловања Симпозијума скулптуре у теракоти у Кикинди формирана изузетно квалитетна збирка скулптура.
Степанов наводи да је у “Терри” током осамдесетих година протеклог века, реализована значајна скулпторска продукција у духу тадашњег снажног покрета уметничког постмодернизма. Стога актуелна, невелика изложбена поставка у малој галерији Музеја “Терре”, представља подсећање на остварења кључних аутора „скулптуре осамдесетих“, која нису у сталној поставци музеја, а све у настојању да се у вајарским остварењима препозна карактер скулпторске уметности из последње југословенске деценије.
У поставци “Последња ЈУ деценија” заступљени су Анета Светиева Анастасова ( Северна Македонија), Бранко Ружић, Иван Кожарић, Миро Вуцо, Перушко Богданић (Хрватска), Драгица Чадеж, Јаков Брдар, Мирсад Бегић, Мојца Смерду (Словенија), Мирослава Којић, Младен Маринков, Мрђан Бајић, Олга Јеврић, Ратко Вулановић, Сава Халугин, Славољуб Цаја Радојчић, Слободан Којић (Србија) Мустафа Скопљак (Босна и Херцеговина) и Павле Пејовић (Црна Гора).
Са задовољством се враћам Кикинди и „Терри“, где сам присутан најмање 25 година, као солиста, али годинама сам доводио и моје студенте. Ово је инспиративан кутак и права је срећа да тако нешто постоји, јер овде се вајар збиља осећа и уваженим и поносним. Сама „Терра“ и шта се дешава на понос је вајарске уметности. Музеј „Терра“ је сведочанство једне изузетне енергије која је овде уложена и са стране уметника и људи који су све ово организовали, утисак је црногорског вајара Павла Пејовића.
М. Митровић
