Република, са свим својим врлинама и огромном територијом, опасно се заљуљала у 1. веку п. н. е. и утонула у грађански рат. Било је то време људи несумњиве способности, али су неретко интересе државе подређивали личним. Историчар Салустије опадања Републике види одмах после уништења моћног противника Картагине 146. п. н. е. Јер, тад је Рим остао без икога да га подсећа на самодисциплину па су у политичком животу до нарочитог изражаја дошли похлепа и властољубље.
Трвења су најпре оличена у супарништву Гаја Марија и Корнелија Суле па је први пут у историји државе конзул Сула с војском повереном му кренуо на Рим 88. године. Хеленски историчар Плутарх описује драматичан улазак његове армије и тешке уличне борбе. После Сулиног повлачења, нова је напетост и стиже нова генерација способних, али и супротстављених људи. Цезар, Помпеј и Крас склопили су 60. године тајни, Први тријумвират. Један римски писац га је назвао „троглавим чудовиштем”, а аристократа Катон Млађи „почетком краја Републике”. У грађанском рату потом, Цезар је победио и, поставши вечити диктатор, стекао моћ и славу какве пре њега није имао ниједан државник. Но, привремено потиснути, али још увек довољно снажни, републиканци су организовали заверу и Цезар је био жртва атентата 44. године. Један од историчара је помало патетично закључио да је Република нестала у Цезаровој крви, али се криза само продубила.
Цезаров пријатељ се резигнирано питао: „Кад он с толиком памећу није могао наћи излаз, ко ће сад?” Али, Октавијан је најпре, 43. године, ушао у Други тријумвират, с Марком Антонијем и Лепидом. Нове крваве године уследиле су кад су смрт нашли многи угледни грађани, па и 300 сенатора. Није узалуд славни Цицерон поручио сународницима: „Све је јадно у грађанским ратовима, али ништа није као сама победа.” Али и он сам постао је једна од жртава.
Тријумвири су 42. године поразили војску републиканаца у Тракији, а у пресудној бици, Октавијан и Марка Антонија код рта Акција 31. године. Постао је господар римске државе, док је последња хеленистичка краљевина, Египат, претворена у римску провинцију. Почело је ново доба Рима. Престале су конфискације земљишта, принудни порези, војне мобилизације и владавина солдатеске. За Октавијанов успех је важно и што је био млад, а римско друштво вапило је за миром после толиких грађанских ратова. Тако је у три маха затваран храм Јануса, врло уважаваног бога римског пантеона, па и рата и мира. Он је представљан са жезлом у десној и кључем у левој руци, и два лица, једним младићким, које гледа напред, у будућност, и другим старачким, загледаним уназад, у прошлост. Његов храм је у миру затворен, а током рата био стално отворен. Због несумњивих заслуга у том прелазном раздобљу, Октавијан је сматран другим оснивачем Рима. „Пакс Романа” (римски мир) је лозинка око које су се уједињавали различити слојеви друштва. Немири и ратови допринели су снажењу идеје о прошлим, срећним и мирним временима, те једноставном животу побожних предака. А несреће утичу да људи постану мање захтевни и прижељкују спокој. Као одличан државник, Октавијан је водио рачуна о томе, па је настојао да нагласи да су наступила добра времена и отпочео повратак добрим обичајима старог Рима. Једна од његових првих мера била је обнова старих храмова где је, по римском песнику Проперцију, „паук ткао своју паучину!”
Али, повратак на републику више није био могућ. Октавијан Август је у Риму устројио политичко уређење које је добило назив принципат јер су републиканске установе остале сачуване, али је власт припала принцепсу – првом сенатору и првом човеку у држави. Његова власт се заснивала на спајању разних магистратура, одвојених у доба Републике. Принципат је, дакле, био посебна врста монархије, а Октавијан апсолутни господар државе. Ипак, и поред неких нејасноћа, он је успео да развије далеко прихватљивији облик власти него што је аутократија или анархија, које су му биле реалне алтернативе. Уз то, изабран је и за великог понтифика, дакле поглавара римске религије. Његова веза са читавим грађанством наглашена је у титули „отац отаyбине”, која му је дарована 2. г. п. н. е.
Први римски цар се својски трудио да обезбеди безболан и што мање приметан прелазак из Републике у Царство. Зато и наглашава: „Доношењем нових закона вратио сам многе обичаје предака који су у нашој пракси већ почели да се губе.” Општа духовна и интелектуална клима била је обојена неком врстом „носталгије” за добрима старим временима.
Август је предузео низ мера да ојача римску породицу и повећа број њених грађана. Сенатори и сталеж витезова били су обавезни да ступају у брак, а законодавство предвиђало врло строге казне за брачно неверство. Муж и отац прељубнице били су у обавези да окривљену и њеног љубавника изведу пред суд, који је обоје подвргавао врло оштрим казнама. Да би показао да ни он и чланови његове породице нису изнад закона, Август је закон о прељуби применио најпре на своју кћи-јединицу Јулију Старију, а затим и унуку Јулију Млађу. Истовремено је увео повластице за оне који имају децу. Он је у духу староримске традиције, која је почивала на начелу да је луксуз све што није гола нужда, спровео закон који ограничава раскош.
Август је низом законских мера нагласио и добро познату разлику између робова и слободних људи, донекле пољуљану у претходном периоду унутрашњих трвења и смутњи. Једном речју, настојао је да се потврди непоколебљивост принципа римског законодавства да господар има право над животом и смрћу свог роба. Занимљив пример бележи Дион Касије, Грк који је написао једну историју Рима. Он наводи да је отац једног младог сенатора, осуђеног због покушаја завере на Августа, даровао слободу једном робу који је његовом сину помагао у неуспелом бекству, док је другог, који је открио заверу, разапео на крст. Без обзира на то што се радило о акцији упереној против њега лично, Август је остао уздржан и тај поступак је оставио некажњеним. Тиме је, између осталог, желео да стави до знања да се не меша у односе господара и њихових робова. Октавијан Август се трудио да ограничи пуштање робова на слободу. Уопште, његово законодавство имало је за циљ да учврсти темеље римског робовласничког система, уздрманог у годинама грађанских ратова и смутњи које су их пратиле.
Као разборит државник, Август је водио рачуна о расположењу римског грађанства па се старао о томе да више од две стотине хиљада људи сваког месеца уредно добија бесплатно жито. А трећина укупне количине потребне престоници империје стизала из Египта. У више наврата Август је делио новац градској сиротињи, али кад је гомила, ободрена његовом дарежљивошћу и заборавивши на скромност, затражила и вина, цар је, бележи Светоније, одговорио да је Агрипа спровео добар водовод и у Риму не мањка воде. Марко Агрипа је био прослављени војсковођа и један од најближих Августових сарадника.
Дужну пажњу Август је посветио организацији представа па тако у попису својих дела казује да се за време гладијаторских игара, које је он приређивао народу, у арени борило око 10.000 гладијатора и да је било побијено око 3.500 афричких звери. Све је то било у складу с чувеном девизом коју је изрекао римски песник и сатиричар Јувенал: „Хлеба и игара”.
У односу на провинције, Август је унео знатне промене. Пре свега их је груписао на царске и сенатске, при чему су пограничне провинције припале цару, а старе и већ умирене, остале званично под надзором сената. Ипак, цар је наставио да контролише и сенатске провинције. Октавијан Август је 6. г. н. е. Јудеју, насељену јеврејским живљем, у којој се родио Исус Христос, претворио у римску провинцију.
Она је некада била самостална држава, али су је Римљани запосели 63. п. н. е., и неколико деценија уживала је извесну аутономију. Из тог времена најистакнутија личност је владар Ирод, који је био потпуно одан Риму и који је, у страху од конкуренције, погубио властиту жену и синове. Штавише, дознавши да мудраци траже „новорођеног јеврејског краља”, наводно је наредио да се у Витлејему побију сви дечаци узраста до две године. С друге стране, Ирод је извео низ великих грађевинских подухвата, а врхунац је био Храм у Јерусалиму, који је велелепно обновио. Тај храм ће касније походити Исус и апостоли. Но, аутономију Јудеје укинуо је управо Октавијан Август. А она је била врло узбуркана средина, у којој су Јевреји очекивали Месију, спаситеља света кога су пророци најавили.
Први римски цар Август је реформисао војску, која је чинила важан ослонац његове власти и зато била предмет његовог непрестаног старања. Од времена Августа златни и сребрни новац ковао је само принцепс, а Сенат бронзани. О томе да је Римско царство у Августово време уживало велики углед сведочи и чињеница да је он два пута примио посланства индијских владара, као из слободних владара с подручја Црног мора.
Августово доба може се оценити и као златни век римске културе, уметничких дела светско-историјског значаја, која су вековима служила као надахнуће доцнијим ствараоцима. Било је то доба људи од пера, какви су били Вергилије, Хорације, Овидије, Проперције, Тит Ливије.
Тежње за рестаурацијом, које су биле мање или више својствене за књижевност, као и за историјска дела, нарочито су дошле до изражаја у религији. Август је живо настојао да код Римљана, који су у доба позне Републике почели донекле да занемарују религију или на њу гледају с доста сумњичавости, поврати поверење у веру предака. Обнављао је старе храмове и дизао нове, а обнављани су и стари обичаји и празници. Август је уважавао грчка божанства и старе верске обичаје, али није имао много разумевања за источне култове, па је забранио да се у градовима дижу светилишта египатским боговима.
Истовремено, Август је снажно истицао идеју о наступању новог века, нарочито приликом тзв. секуларних игара, прослављаних отприлике сваких сто година. Пошто у јеку сукоба Цезара и Помпеја нису одржане, Август их је уприличио 17. г. н. е. Величанствена светковина трајала је три дана, а последњег је обављено свечано богослужење на Палатину, једном од седам римских брежуљака, где је био и двор самог принцепса. Пошто су принете жртве Аполону и Дијани, хор младића и девојака отпевао је химну коју је саставио песник Хорације. Величана је слава Рима, најбољег града на земљи, и наступање новог века, а и Августова политика.
Између 23. и 25. године његове владавине у јудејском градићу Витлејему, десетак километара од Јерусалима, рођен је Исус, једна од најзанимљивијих и најзагонетнијих личности светске историје.
