Верује се да је ово први пур да је изложено ремек дело, које у време кад је настало нису прихватили ни купци, али ни пријатељи и породица чувеног сликара.
Холански уметник сматрао је приказ сељачке породице из села Нуенен која једе кромпир једним од четири своја дела која би се могла сматрати важним, уз Спаваћу собу, Сунцокрете и портрет Аугустине Раулин.
Упркос снажним и неуобичајено академским напорима уметника о којима сведочи више од 50 писама, скица, цртежа и слика који су од петка изложени у Ван Гоговом музеју у Амстердаму, слика Људи који једу кромпир наишла је на готово једногласно неодобравање, чак и међу његовим најближим пријатељима.
Након пет година и непрестаних менталних проблема који су кулминисрали одсецањем уха у децембру 1888. и добровољног одласка у санаторијум у Сен Ремију у Прованси, Ван Гог је затражио од мајке и брата Теа да му пошаљу цртеже фармера из Нуенана како би му послужили као инспирација за нову верзију.
Ван Гог није успео да оствари тај план јер је извршио самоубиство 29. јула 1890, али ће ретко виђене припремне скица које је нацртао раније те године такође бити експонати на изложби "Људи који једу кромпир: грешка или ремек-дело".
