Подсетимо, поставка у ГМС била је резултат петогодишњег заједничког пројекта конзервације и рестаурације монументалног иконостаса, на којем су сарађивали Галерија Матице српске, епархијски музеј и Покрајински завод за заштиту споменика културе, и обухватила је све 73 Теодоровићеве иконе из катедралне цркве оштећене у бомбардовању Будимпеште 1945, а затим срушене 1949. Овом изложбом истовремено је обележено и 250 година од рођења једног од најзначајнијих српских сликара на прелазу из барока у класицизам
Катедрални храм у Будиму изграђен је 1751. а деценију касније украсио га је иконостас чији су аутори били дрворезбар Антоније Михић и најпознатији новосадски сликар друге половине 18. века Василије Остојић. Нажалост, храм је тешко оштећен у великом пожару 1810, када је ватра прогутала и иконостас. Четири године касније дуборезац Петра Падића израдио је конструкцију новог иконостаса, за који је иконе Арса Теодоровић почео да израђује 1818, а цео посао је завршио 1820. Удар високих дунавских таласа Саборна црква је 1838. издржала, али није и бомбе које су на њу пале век и коју годину касније, када је највише оштећена звоничка капа. Међутим, за разлику од већине богомоља у Мађарској страдалих током Другог великог светског убијања, српски катедрални храм није обновљен, већ је 1949. сравњен са земљом.
– Неспорно је да је црква могла бити обновљена, јер су унутрашњост, тачније сводна конструкција и ентеријер, мање-више остали нетакнути, односно оштећења су могла бити санирана а звоник реконструисан – каже нам управник Музеја Епархије будимске мр Коста Вуковић. – Нажалост, неколико година се ништа није предузимало, последично кровна конструкција се све више урушавала, због чега се у самом храму више није служило. На крају, када су црквене власти схватиле да помоћи нема ниоткуда и да ће храм бити срушен, донета је одлука да се демонтира раскошни иконостас и иконе склоне.
Годинама је мањи део тог Теодоровићевог ремек дела с почетка 19. века - престона зона и царске двери - био изложен у оквиру сталне поставке Музеја Епархије будимске, на западном зиду Преображенске цркве у Сентандреји чуван је монументални крст са четири припадајуће иконе, док је преостали материјал стајао похрањен у депоима у Сентандреји и Будимпешти. Но, године су чиниле своје и од 2013. је сукцесивно у радионице Галерије Матице српске и Покрајинског завода за заштиту споменика културе доношен део по део материјала, где је рађено на његовој конзервацији и рестаурацији.
У Галерији Матице српске ће се наредних дана одвијати веома сложени процес припреме иконостаса за транспорт. Део материјала биће пакован у специјалне сандуке, док ће за поједине иконе, поготово оне великог формата, као и за велики крст, морати да се праве посебне конструкције које ће их чувати од оштећења
Коначно, све обновљене иконе Арсе Теодоровића, 68 са иконостаса и 5 са тронова и певница, као и велики крст, представљени су 18. октобра 2017. домаћој јавности на изложби коју је отворила председница Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић. Иконостас се сада враћа кући, с тим да би 7. новембра требало да буде изложен у Историјском музеју Будимпеште, чиме ће на својеврстан начин бити обележено и два века од почетка његовог осликавања. Коначно одредиште Теодоровићевог ремек-дела биће здање Препарандије у Сентандреји, у којој би од пролећа следеће године требало да буде смештена стална поставка Музеја Епархије будимске.
М. Стајић
