наслов кинеског нобеловца Мо Јена. Реч је о роману „Смрт на сандаловом коцу“, који је са кинеског језика превела Ана М. Јовановић.
Пре но што је 2012. добио Нобелову награду, Мо Јен није био познат у Србији. Сада има широк круг читалаца, који у његовој прози обожавају невероватан спој историје, фикције и савремености. То могу да очекују и у најновијем преведеном роману. Уз можда бизарну могућност да пореде варварски обичај кажњавања набијањем на колац у Мо Јеновој, и у прози нашег нобеловца Иве Андрића.
Радња овог романа догађа се у време тзв. Боксерског устанка (1897–1901) који је букнуо у кинеској провинцији Шандунг против немачке компаније која гради железницу и утицаја западних сила и хришћанских мисија. Главна јунакиња безуспешно покушава да спасе оца, знаменитог певача локалне опере и једног од вођа устанка, од лаганог и болног умирања после набијања на сандалов колац. Казну треба да изврши њен свекар, познати Џелат из Гаомија.
Писац сучељава две традиције укорењене у кинеској култури: гаомијску оперу као важан део кинеског културног наслеђа и пожртвовани дух кинеског народа. С друге стране, припреме за погубљење и сам чин погубљења описани су изразито театрално, уз истицање суровости и тамних страна људског ума. Преплетом та два тока радње, који ће се на крају романа стопити у једну позоришну представу, Мо Јен указује на тамне и светле стране како друштва, тако и човекове природе. Истовремено, роман “Смрт на сандаловом коцу” је и љубавна прича и немилосрдна критика политичке корупције у завршним владавине династије Ћинг, последње царске лозе у Кини- најављује издавач.
Мо Јен, у маниру халуцинантног реализма спаја народне приче, историју и савремено доба. У својим делима успева да ослика упечатљив портрет Кине.
Право име овог кинеског писца је Гуан Моје, а књижевни псеудоним Мо Јен, на кинеском значи „онај који не говори“.
Р. Л.
