„Апис, као и остале личности из овог бурног и пресудног доба, има своју стварну, историјску судбину, и своју променљиву, постхумну репутацију. Историјски и митски Апис нису иста личност”, речи су историчара др Милоша Ковића.
Стављајући на страну валоризацију најважнијих епизода у животу Драгутина Димитријевића, од завере против Александра Обреновића и Драге Машин и тзв. Мајског преврата, преко његове улоге у Сарајевском атентату, па све до Солунског процеса, пуковник је без икакве сумње, не само за истраживаче, него и за свет уметности, једна од најинтригантнијих личности модерне српске историје. Пре неколико година у једној је студији чак стављен у исту раван са Марком Краљевићем или Вуком Бранковићем, ако се као репер узму историјски лик и дело наспрам митске перцепције.
„Пре би се рекло да је ближи Вуку Бранковићу, кога су, иако је херој, прогласили издајником“, каже за „Дневник” Славиша Павловић, аутор романа „Аписов апостол”.
„Обавештајци иза себе не остављају трагове, понекад само наговештај, тако да, у зависности од маште, вере и (не)знања, придодају му моћ или улогу коју није ни одиграо. Нема сумње да је пуковник Апис највећи мајстор пропаганде, творац најбоље обавештајне службе коју смо имали и човек невероватне харизме, што га је и начинило погодном личношћу на коју треба пребацити сву одговорност.“
„Мртва уста не говоре“, додатно ову тезу појашњава Павловић.
„У историји српске политике укорењено је пребацивање одговорности на другог, па је временом, након смрти, пуковник Апис годинама демонизован и окривљен за догађаје који су се десили и након његовог стрељања. С друге стране, ми смо, као народ, велики мајстори у писању некролога, па неправедно осуђеним, попут њега, придајемо митске особине. Неправда нас боли, а нисмо способни да јој се одупремо, па тешимо себе тако што славимо оне који су били довољно храбри да покушају.“
На питање да ли је пуковник, из чисто књижевног угла посматрано, заиста био толико питорескна личност или су му бројни „атрибути” једноставно накнадно учитавани, сходно (дневно)политичким потребама, да је он на крају постао ово што је данас – Бетмен или Џокер, зависно од тога из ког се навијачког табора на њега гледа, аутор романа „Аписов апостол” каже да у литератури, свака тајна служба представља богат темељ за постављање приче.
Ковић: Митска слика
„Аписово име остало је везано за судбину Карађорђевића“, каже за „Дневник” др Милош Ковић, иначе доцент на Филозофском факултету у Београду.
„Он их је довео на власт, да би потом, у сукобу с њима, али и са радикалима, изгубио главу. Непријатељи Александра Карађорђевића и Николе Пашића радо ће стога Аписово име стављати на своје заставе. Зато ће га Титова власт чак и судски рехабилитовати. Ипак, чудновата је страст са којом се, до дана данашњег, изговара име Драгутина Димитријевића Аписа”, наводи Ковић.
По његовим речима, док с једне стране из српске владе стижу иницијативе за свечано преношење његових остатака из Солуна у Србију, с друге поједини српски писци, публицисти, па чак и историчари о Апису пишу са чудноватом мржњом, при чему у њему проналазе кривца за данашње атентате и злочине.
„Све то већ спада у митску слику и политичку злоупотребу Драгутина Димитријевића Аписа. И те узбуркане страсти, после целог једног века, међутим, сведоче да Апис остаје једна од фасцинантних, истраживачки најпривлачнијих личности модерне српске историје”.
„А организација „Уједињење или смрт,“ препуна живописних и анахроних ликова, које је Апис предводио, идеална је за књижевност. Ипак, треба признати да пуковник Апис никако није био обичан, уосталом као и његови сарадници, него су својим поступцима и животом заиста били ближи миту него реалности. Ако сагледамо колико су одликовања добили Аписови људи од краља Александра, човека који их је касније уништио, схватићемо да се ради о нашој најодликованијој организацији. Наравно, не треба оспорити да им је много тога придодато, најчешће из незнања, политичких разлога или погрешне идеологије.“
И премда су отворене многе архиве одавде до Беча и Москве, написане силе књига, дисертација, али фасцинација Драгутином Димитријевићем иде дотле да у њему, како је приметио др Милош Ковић, „многи проналазе кривца за данашње атентате злочине”...
„Да је пуковник Апис био толико зао, сигурно је да би он Пашићу и Александру намонтирао процес, а не они њему, иако верујем да је могао то да уради до 1915. године. Његова моћ, уосталом, била је ограничена, а његове способности, иако велике, мање су него што му се приписују“, наводи Павловић.
„Бесмислено је, иако је Ковић у праву, тражити кривца у мртвом човеку. То је само прикривање туђе одговорности. Треба подсетити на то да су британски, руски и француски представници, у јеку рата, апеловали на престолонаследника да помилује пуковника, на шта мало ко данас обраћа пажњу. Ипак, Апис је, попут Принципа, симбол рушења система, симбол отпора, па ниједан естаблишмент не би волео да у својој близини има човека који ће му ограничавати моћ. Отуда тај дуалитет у опису његове личности, па сам сигуран да ће се у будућности проширити мит о мистериозном српском пуковнику. То је, уосталом, судбина многих великих људи.“
М. Стајић
