Ретка прилика за све младе на репертоару Новосадског позоришта

него зато што нема оних које би морали да погледају.

У Новосадском позоришту (Ујвидеки синхаз) ухватили су се у коштац са сложеним проблемом. Требало је наћи одговарајући текст, а затим и прилагодити естетику једне традиционалне уметничке дисциплине са захтевима и потребама ем-ти-ви, посттехно и посттурбо генерација, какве расту у данашњим градовима. Са представом “Бабет лаже” Акоша Немета, у режији Атиле Антала, далеко се одмакло.

Неметов текст је редак прво због тога што веома мали број драмских писаца пише комаде посвећене невољама одрастања, а затим и зато што још мањи број њих то ради озбиљно, укључујући у своје драмске ликове сложене односе, страст и жар какав адолесценти најчешће и очекују. Бабет је девојка очигледних квалитета (интелигентна, продорна), која одабира погрешан пут да се наметне друштву. Она глуми да је кћерка буржуја и својој мајци додатно компликује изоловану родитељску позицију. У школи, новостечене другаре гура до граница њихових идентитета, истовремено гурајући и себе преко ивице. До места одакле нема повратка. Врло актуелна, и врло вечна тема кад су адолесценти у питању. Са дозом престижа, какав данас омладина често практикује без покрића, само зато што се то од њих (са телевизије) очекује.

Редитељ Атла Антал, познат и као музичар, налази блиско да уједини клупску културу и навике младих, са “растуреним” позориштем, публиком разбацаном по сцени и глумцима Новосадског позоришта (укључујући подмладак са академије) који играју свуд око (и изнад) ње. У духу метафоре би рекли: клинци су пуштени да нам скачу по глави. Да, они су динамични (трче по сцени), бучни (слушају прегласну музику) и претварају се да су одрасли (воле све што воле млади). И пошто то суштински јесу - попут одраслих, попут својих родитеља, друштва и културе кој их окружује - они су и рањиви.

Можда представа “Бабет лаже” није обавезна лектира са почетка ове приче, али сигурно је једна од ретких које можете видети у овом граду са својим другом, другарицом, родитељима или децом, а да ћете после осећати потребу и имати о чему да причате.

Игор Бурић