Занимљиво је и то да се осим Андрее, на сцену враћа и Золтан Пушкаш који се последњих десет година посветио режији. Золтан је Едвард ИИ, краљ чији љубавник добија све веће и веће титуле, а Андреа је његова супруга Изабела Француска.
- Золтан Пушкаш, који сад игра мог супруга, био је мој дугогодишњи партнер на сцени пре него што сам напустила позориште. Такође, у његовој представи сам играла у прошлогодишњем Драмском такмичењу мађарских војвођанских писаца. То је заправо био мој први глумачки „тренинг” уочи повратка на сцену Новосадског позоришта. За два дана сам научила текст, мизансцен, ушла у лик, а већ следећег дана је била премијера... И, наравно, трема. Али срећом, упала сам у групу у којој су моји класићи Додо и Чаба, да не причам о осталим колегама са којима сам се уклопила зачас, као да време у међувремену није пролетело. Нисмо престајали да се смејемо. Имала сам осећај да сам напокон стигла кући и знала сам да сам донела праву одлуку - рекла је Андреа Јанкович.
Како изгледа рад на представи након паузе од седам година?
- Мој утисак је да ми је некако лакше, некако сам смиренија некако сам много тога у ових седам година прошла, доживела. Успела сам мало да одступим од света позоришта и глуме и сада гледам другачије на овај свет. Све оно што сам имала овде на тацни пре седам година сада морам за то да се борим. Није ми свеједно како ћу након седам поново година поново стати на сцену и да ли ћу бити боља или много лошија. Како ће утицати на моје глумачке способности та пауза, то још увек не знам јер пробамо тек четири недеље и јако пуно радим. Мислим да ћу тек после моћи да кажем како је било.
Осећате ли страх?
- Да, осећам. Досад је то био позитиван страх сада сам у фази панике: „Јој како ће бити?” и надам се да ће ме јако брзо проћи јер то не ваља.
Ко је Изабела Француска коју играте у Едварду?
- Изабела Француска, позната у историји као „жена-вук”, ћерка француског краља Филипа IV. (Лепог), супруга енглеског краља Едварда II и мајка престолонаследника Едварда III. Схватам је, видим је, осећам је. Толико трагедије, толико увреда и бескрајни низ понижења… а ипак све то искориштава, диже буну против Едварда II, постаје накратко краљица Енглеске, до пунолетства сина. Низ догађаја кроз веома кратко време на сцени а у стварности дуги низ година. Није једноставно приказати све. Схвати човек у једном тренутку да се у људима и политици ништа не мења кроз векове. Све се само врти у круг. Покушавам полако да уђем у њену главу, осећања, животне станице, истражујем, читам. Доста њеног налазим и у себи - морам, другачије не могу, не знам. Увек крећем од себе, од својих сазнања, од свог искуства... Доста тога сам преживела. Увек сам живела живот пуним плућима, имам од чега да градим. Изабела, као ја, никад не одустаје. Гурну је, а она као Феникс поново се рађа. Изазов је заиста несвакидашњи и даћу све од себе да покажем њену људску страну али и то због чега је добила надимак „жена-вук”.
Како протиче сарадња са редитељом Робертом Ленардом?
- Ленарда познајем јако дуго, испратила сам колико-толико његов рад јер нисам често долазила у Новосадско позориште али сам гледала гостовања у Будимпешти. Иначе, његова представа „Фама о бициклистима” ми је једна од омиљених и била сам одушевљена кад ме је позвао да играм у његовој представи. Пошто смо и пријатељи приватно, добро се разумемо и немамо проблем у комуникацији. Јако ме радује то што даје глумцу толико слободе да сам може да осмисли своју фигуру наравно у границама које он одреди током пробе. Мислим да јако лепо води све нас, али ипак још не видим крај тог процеса, то ћемо видети на премијери.
Да ли се Нови Сад значајно променио откако сте се вратили?
- Мени је у срцу Нови Сад остао исти. Ја улице и даље видим онакве какве су биле. Видим да су се изградили ови нови булевари, кеј је постао предиван, ту обожавам да шетам, имамо много више зелене површине што је јако позитивно и много више смећа што је јако негативно. Рецимо у Будимшешти сам живела у еко кући где смо сакупљали ђубре, рециклирали га и тиме смо се грејали што ме је одушевило, а овде нема рециклаже и то је нешто што ме растужује и што би могло да се поправи. Ипак Нови Сад је диван и мислим да има пуно више младих људи на улици који се шетају и смеју и много више позитивне вибрације има него тада када сам отишла, али то је само моје мишљење и можда је тога било и када сам отишла само то тада нисам примећивала.
Снежана Милановић
фото: Елвира Какуси
