Антигона – лепо је кад паднеш на мекано у Ујвидеки синхазу

Није само наслов загонетан, апокрифан, у најновијој представи Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаза, ауторском пројекту „Антигона - лепо је кад паднеш на мекано” Романа Николића.
д
Фото: Ујвидеки синхаз

Ауторски пројекти, како то обично бива, успостављају нови сценски текст у односу на неки стари, неку тему или питање, а редитељ Романо Николић радећи са драматуршкињом Доротеом Шушак и глумачким ансамблом Новосадског позоришта на трагедији „Антигона” Софокла, као да је радио на томе да отвори и постави што више тема и питања, у односу на изворник. Тако је направљена права мала ризница, у којој вредност, у зависности од ока посматрача, може да буде и право мало богатство.

Прво и најочигледније, ко познаје драмски текст и ко је дошао да гледа „Антигону”, видеће је само у назнакама. Прича о погибији два брата, Етеокла и Полиника, сукобу две сестре, Исмене и Антигоне, под владавином суровог Креонта, није представљена ниједном речју, па нити једном познатом сценом. Овај ниво представе може  да се сложи само у глави гледаоца, или чак да остане као недоумица.

Други ниво, онај који је изграђен на основу мотива познате трагедије, дискретно представља најскорији братоубилачки рат са ових простора, после којег је највише патње остало њиховим мајкама и сестрама. За разлику од политичког, или у прилог њему, овде је фокус на породичном наслеђу. Одговорности према прошлости као залогу за будућност.

Ко познаје драмски текст и ко је дошао да гледа „Антигону”, видеће је само у назнакама. Прича о погибији два брата, Етеокла и Полиника, сукобу две сестре, Исмене и Антигоне, под владавином суровог Креонта, није представљена ниједном речју, па нити једном познатом сценом. Овај ниво представе може да се сложи само у глави гледаоца, или чак да остане као недоумица

Хибрис трагедије и даље је заједнички Антигони и савременој жени коју у њено име игра Габриела Црнковић - морални закон који је на неки начин пркосећи писаном и неписаном закону полиса, данашњих република (екс Југославије). Унутрашња потреба да се ауторитарном диктату супротстави слободоумном побуном, да се мржњи супротстави љубављу, говорећи језиком трагедије Софокла, што је у представи доминантно преточено у низ монолога. Заправо солилоквија, разговора са собом, у тој мери психолошки појачаних да су главни ликови, два брата и две сестре, дуплирани кроз сценске појаве њих самих на дечјем узрасту. Ове слике и прилике, њихово сценско дејство, практично су једини „дијалог”, једина могућност за драмски сукоб и саспенс. Овај поступак додатно појачава и ниво разумевања да је жртва поднесена у овој трагедији нечије детињство, детиња невиност, што појачава и патос родитеља, односно могућност наставка живота. Такође, низом монолошких радњи осим на унутрашњем плану, активира се и појачава однос према споља, обраћање публици, својеврсно увлачење у сведочење и учешће у радњи.

Осим што је драматуршки разложена, представа „Антигона - лепо је кад паднеш на мекано” Романа Николића у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхази, сценски - визуелно и аудитивно - има мноштво подељних целина који су заједно више од њиховог простог збира. Сценографију Здравке Ивандије Киригин са једне стране чини приколица у коју се још у прологу одлажу тела са ратишта чији звуци ођекују из офа. У средишњем делу је кухиња, приказ породичног дома, а у просценијуму брисани простор, земља, на којој може да се игра и под на којем се (про)пада. Сви ови сценски простори имају радње и са позитивном и са негативном конотацијом, што је још један знак да ствари нису саме по себи црне или беле, него да то и од нас зависи.

Здравка Ивандија Киригин креирала је и костим који у складу са целом представом само на први поглед делује једноставно и сведено. Међутим, и тај елеменат представе поседује низ детаља који одговарају ликовима и њиховим стањима, као што је фина црна чипка на Антигониној блузи, којој савршен природни одраз касније постаје траг земље на њеном лицу.

Најјаче сцене су када Антигона и Хемон (Даниел Гомбош) у загрљају лежу на приколицу и тако приносе своју жртву љубави, плешу имагинарни први венчани плес, када сви ликови формирају својеврсне породичне портрете - сценске слике, када Антигона убија млађу себе, када Исмена (Регина Сабо) тражи сестру разбијајући лед у фрижидеру... 

Дизајн светла Весне Коларец и игра глумачког ансамбла Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз додатно чини фантастичном представу „Антигона - лепо је кад паднеш на мекано” Романа Николића. У смислу да дуго нисам видео структурисанију, посвећенију креацију и игру која ову представу издваја далеко изнад репертоарског просека.

Нисам сигуран да сам похватао и схватио све што су аутори и актери ове представе желели да нам кажу. Сложеност поетике се помало и опире рационалном тумачењу, па сам понекад имао и доживљај да би ми требао специјални интерпретатор позоришних средстава и знакова, који у представи гранају и бујају, а на моменте и експлодирају. Зато сам емотивно и те како осетио сву силину њене мисли, идејнога плана представе, и препустио се фином ткању сцена које се преплићу и теку, парадоксално ме истовремено дубоко умирујући и разуверавајући да ће све да буде у реду.

Сетио сам се приче са једним другаром који ме уверавао да се не плаче због сцене, него због виолине из позадине. Овде се није чула виолина, него три, четири тона која је на клавиру компоновала Ирена Поповић Драговић. Није Сати, није Глас, али тај минимализам, та три-четири тона, имала су за мене снагу судбинске симфоније чији је орекстар била цела екипа представе.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1277
Најновије вести