Премијера овог балета је завршница поменутог фестивала “Рудолф Бручи”, организованог поводом стогодишњице рођења овог цењеног композитора, и првог декана Академије уметности у Новом Саду. Његов балет “Катарина Измаилова” ће први пут бити изведен у СНП-у, по либрету и у кореографији Димитрија Парлића, коју преноси Константин Тешеа, првак Балета Народног позоришта у Београду, у којем данас ради као педагог.
Либрето за овај балет Димитрије Парлић је написао према новели “Леди Магбет Мценског округа” Николаја Семјоновича Љескова, и начинио кореографију за балет “Катарина Измаилова” (чија је праизведба била 1977. у Народном позоришту у Београду) која није сачувана.
„На срећу, постојао је телевизијски снимак ове представе из 1982. Пошто ауторска права и на извођење овог балета има ћерка Димитрија Парлића, она ми је поверила да доследно пренесем његову кореографију, и вратим је на сцену што је аутентичније могуће“, каже за наш лист Константин Тешеа, и признаје да је то врло тешко, јер је морао да води рачуна да ништа не промени, а и зато јер је у питању телевизијски снимак, на основу којег је морао прво сам да научи кореографију, па тек онда да је пренесе играчима.
Ценећи да је Парлић био највећи кореограф 20. века, не само у бившој Југославији, док је Бручијева музика за овај балет чак и за данашње време врло модерна, Тешеа је, радећи на овом балету, прво уочио да су они доста блиско сарађивали на овом делу.
„Бручи је компоновао музику по Парлићевом либрету, а он је тек онда стварао кореографију. Види се да су заједно радили. То се чује у музици, она најављује шта ће се десити, и то се тако јасно види“, напомиње Тешеа.
У време настајања, ово дело је било једна врста авангарде, и можда више и није модерно у смислу у којем је сматрано пре четрдесетак година, али, како даље објашњава Тешеа, данас је то неокласика, с неким назнакама савременог израза, и мало фолклора у ансамбл играма, као својеврсни подсетник на Русију.
„Као прво, ово је драмска представа, и то је најважније, мада наравно и кореографија, али ликови су изнад свега. Ово је тешка прича, у којој главна јунакиња пролази један период живота, од досаде у кући, до страсти коју осећа први пут, жеље за осветом, и убиством, да би добила шта хоће, а чека је разочарење на крају. То је врло тешка улога, и пре свега драмска“, указује Константин Тешеа.
У улогама су прваци и солисти Балета СНП -а: Ана Ђурић / Маријана Ћурчија (Катарина), Андреј Колчериу / Ливиу Хар / Самјуел Бишоп (Сергеј), Андреј Колчериу / Давид Груосо / Самјуел Бишоп (Свекар), Давид Груосо / Иван Ђерковић (Муж), Љиљана Јокановић / Јелена Николић (Нећак), Дуња Лепуша / Соња Батић / Милена Кркотић (Соња), Олга Аврамовић / Милена Кркотић (Визија), и Бојана Митић / Верица Козарев Кларић / Јелена Марковић (Аксиња).
Сценограф је Далибор Тобyић, а костимограф је Мирјана Стојановић Маурич.
Већину играча Константин Тешеа познаје, будући да је и сам много наступао у СНП -у, чак и на премијери легендарног “Грка Зорбе”, у чијем извођењу је потом учествовао много пута. Тешеа сматра да у овом моменту СНП има потенцијал и у женском и у мушком делу балетског ансамбла, и истиче да је задовољан протагонистима, и ансамблом, али и целокупном организацијом рада.
„“Катарина Измаилова” је последњи балет Рудолфа Бручија, по мени можда и најзначајнији, јер је то први његов целовечерњи балет. Он се заиста посветио овој композицији, која је толико вишеслојна, да је било потребно доста времена да се “декодирају” сви његови науми. Он је експериментисао са звуком, као уосталом и у свим другим својим композицијама“, подсећа маестро Александар Којић, који диригује овим балетом.
Бручи је био у току свега што се на аванградној сцени догађало, али, како указује Којић, он није копирао и имитирао, већ је креирао свој стил, који је еклектичан.
„Сама прича “Катарине Измаилове” је толико потресна и застрашујућа, да је тражила један музички израз који не може бити ни конвенционалан, нити класичан, у било којем смислу. Као што и прича шокира, и њена визуелизација, мора да шокира и оно што долази из оркестарске рупе, ти звукови, који су врло често одређени шумови, и специфични начини свирања инструмената“, објашњава Којић.
Оркестар СНП -а биће “појачан” додатним екстра свирачима, да би се, по речима Којића, добио огроман оркестарски апарат који захтева ова композиција. Поједини инструменти, који дуго година нису коришћени у СНП у, као огромни гонгови, чуће се иза сцене.
„Неки наши свирачи ће стајати и са стране, ван оркестарске рупе, јер сви не могу да стану тамо. Све то заједно, музика из оркестарске рупе, музика ван сцене, одређени снимци са звучника који ће ићи, које је Бручи предвидео тачно у неком моменту, све то даје потпуно упечатљиву причу, и нешто што новосадска публика није имала прилику уопште да чује, такав музички језик и рукопис“, истиче Којић, примећујући, између осталог, да ниједна композиција, ниједног нашег авангардног композитора, у оно време и југословенског, не звучи као композиција Рудолфа Бручија, самосвојног и оригиналног, и у тој својој оригиналности упечатљивог и препознатљивог.
Н. Пејчић
