Инклузивни пројекат из области извођачких уметности повезао је професионалне позоришне уметнике и особе оштећеног вида у креативно уметничко истраживање на тему људске среће.
Редитељ представе је кроз форму сценског есеја успео да уобличи де-илузионистички театар у којем глумац има вишеструку функцију приповедача, тумача одређених ликова, коментатора, презентера, плесача, певача и партнера дебате у моментима интеракције са публиком.
Сваки извођач у представи имао је прилике да кроз све те споменуте функције изложи свој индивидуални и колективни став на тему да ли је смисао људског постојања остао непромењен од времена Јована Дучића до данас.
Ти извођачи у овом комаду су: Милица Петровић, Леа Јевтић, Катарина Брадоњић, Тијана Симић, Ана Јовчић, Витомир Шуљагић и Оливера Шуљагић.
“Инсистирајући на интердисциплинарности, као аутор и редитељ пројекта сматрао сам да ћемо кохезијом те визуре данашњице, поткрепљене мудрошћу једног српског књижевног класика, успети да створимо виталну социјалну студију којом бисмо публику подстакли на даље преиспитивање односа према себи и другима”, објаснио је редитељ Јанковић и додаио:“По коментарима публике и стручне јавности, искрено верујем да смо у томе успели”.
Представа је фокусирана на важне теме и питања која су уметници покретали током стварања и извођења ове представе - какво мишљење имају особе које због свог недостатка живе један другачији друштвени живот, да ли су они ти који могу да укажу на оно што не могу сви физички да примете, заведени игром визуелних материјала којима се креира један друштвени сурогат потрошачког друштва...
Овај пионирски пројекат из области социјалне инклузије и поставке дела “Блага цара Радована” на позоришну сцену, подржала је Градска управа за културу Новог Сада, у копродукцији Артепункт-а из Боограда и Лауреат-а из Новог Сада.
