Можда се и догодила нека „хемија“ претходног пута, која је поизвела „На вуковом трагу“, једну од најнаграђиванијих представа у историји овог позоришта. Нова представа “Коралина” инспирисана је књигом писца за децу Нила Гејмена и његовом „Коралином и тајанственим светом“.
Али, као што ни „Зов дивљине“ Џека Лондона, књиге којом је била инспирисана више пута помињана представа „На вуковом трагу“, није идилична зашећерена бајка за децу, тако и књига „Коралина“ стиже до нас са описом да је то хорор прича за децу. Врло интигантно за позоришну представу за децу, вероватно и за самог редитеља Јакуба Максимова.
Књига Нила Гејмена названа је по главној јунакињи Коралини. Ко је заправо она? Шта вас је привукло њој? Режирали сте још једну представу названу по главној јунакињи - „Роња – ћерка разбојника“, која ће, узгред, такође учествовати на предстојећим Новосадским позоришним играма. Да ли је то уобичајено за вас?
- То је добро питање. Ако говоримо о представи „Роња – ћерка разбојника“, тачније о књизи према којој сам правио ову представу у македонском Позоришту за децу и младе у Скопљу, ту сам стварно био инспирисан Роњиним карактером, зато што је она заиста посебна млада девојка, веома дивља, али такође и веома паметна. Она преиспитује основне вредности, као што су породица, пријатељство, живот, сама, чисто интуитивно, и то је веома занимљива и веома радознала прича. Њен карактер је веома богат. У случају Коралине, за мене су ствари мало другачије. Рецимо да моја прва инспирација није била тако јако повезана са Коралининим карактером, већ са Коралином као неким посебним универзумом, светом. Јако ми се допао тај свет који је изграђен око Коралине, и наравно, свиђа ми се на који начин Коралина избегава замке које су јој постављене. Али оно што највише волим у књизи је тај свет који израња из ње.
Други део мог одговора, који се тиче тога да су обе младе јунакиње, јесте да је истина да у томе има неке моје намере док радим представе за децу. Многе књиге, многе добре приче за децу, имају мушког главног јунака, што је у реду ако је у питању институционално луткарско позориште, ако балансирају у драматургији, јер постоји исти број дечака и девојчица у разредима, међу децом, тако да је добро да то балансирају у репертоару. Али, то нема везе с оним што је мени изгледало логично, тако да сам, када сам уназад гледао моје драматургије, помислио да ту нешто недостаје у њима, и да бих морао да се фокусирам на то. Такође, то ми даје више простора за рад са глумицама. У једном тренутку почео сам да осећам да мушкарци увек имају више простора и веће улоге у мојим представама, Зато сам се питао шта морам да урадим, да променим, радим на томе. Тако сам почео да трагам за литературом и причама у којима могу више да ангажујем глумице, и да сарађујем са њима.
Поменули сте свет Коралине, вероватно вас је привукла и сама прича, за коју, пак, критика каже да је хорор прича. Деца и тинејџери воле да се плаше, зато и воле хорор филмове, али у театру је заиста ретка прилика да гледамо хорор представе, поготово за децу. Како сте замисли ту страну ове приче?
- Да, у позоришту то није баш уобичајено, зато што позориште не може да пружи такав свеобухватан утисак као телевизија или филм. Јер, на филму слободно можете да заборавите да то што гледате није стварност, иако све изгледа јако реалистично. Такву реалистичност у позоришту не можете да постигнете, јер публика је увек свесна и зна да седи у гледалишту, и гледа ка сцени. У таквим околностима је врло тешко стварати такву илузију. Али, у луткарском позоришту, чини ми се, некако можете да постигнете извесну аутентичност у томе, због карактера које можете представити објектима, који, више од глумаца, могу бити у опасним ситуацијама, јер су материјали. Некако имам утисак да је у луткарском позоришту створити хорор ситуацију више могуће, него у глумачком позоришту.
Такође, врло је тешко креирати нешто што изгледа опасно за глумца, и реализовати то на сцени, односно можете имати ту илузију тек на трен, јер је глумац, који игра неки лик, сувише реалистичан. Али, с лутком која сама по себи није реалистична, много је изводљивије да доведете у опасност лик те лутке. Јер, лутка нема толико људску димензију, више је посматрате као симбол нечега.
Ко је креирао лутке?
-Сарађујем са Олгом Женбинском, она је пољска сценографкиња, и прави скице и сценографије и лутака, али није њихов креатор. Лутке су израђене према њеним плановима, али креиране су у Малом позоришту из Чешких Будијевица, малог луткарског позоришта из Чешке, које има врло добре мајсторе. Сценографију ради тим „Мини биз“ Николе Комазеца.
Очекивања, предности и мане
Већ сте режирали у овом позоришту, знате способности и таленте његових глумаца. Да ли је то предност, када поново радите са њима, поготово овакву врсту представе?
- С једне стране да, али с друге баш и не. Претходна представа коју смо радили је доживела баш велики успех, и међу глумцима. Баш су је волели, и мислим да сада имају велика очекивања, и од мене, и од њих самих. Зато ми је сада заправо много теже да радим него први пут (смех), јер тада нико ништа није очекивао, и могао сам да радим шта хоћу, што је неким чудом испало јако добро (смех).
Али, музику увек компонује Лазар Новков?
- Да, он је трећа страна троугла, поред мене и Олге. Мислим да је ово десети, или једанаести пројекат у којем сарађујемо. Пре него што сам почео да радим са Олгом Женбинском, дуго сам трагао за сценографом са којим ћу бити на истој таласној дужини. Био сам врло срећан када сам је нашао. Она је заправо ко-креатор, наш однос се не занива на томе да она испуњава оно што јој ја кажем да уради, већ она предлаже много идеја. Врло често кад их ја немам, она развија сама неки свој концепт, и заиста је велико задовољство радити са њом. Такође и са Лазаром Новковим, врло често радимо музику уживо, тада смо заједно на сцени, и он тада није само композитор, већ постаје врло компетентан асистент, чак и ко-редитељ у неким тренуцима, када су представе скоро музичке. Ми смо такође и пријатељи, тако да се и зато држимо један другог.
Радили сте доста у нашем региону. Ко вас је препоручио нашим театрима, и у околним земљама?
- Моја прва представа је „Хиљаду паковања“, радио сам је са колегама, и требало је пласирати на неким фестивалима, тако да смо је извели у Бугарској, на фестивалу „Златни делфин“ у Варни, и чак добили неке награде. Одатле смо дошли до Крагујевца, учествовали на „Златној искри“, директорка фестивала Јелена Стојановић нам је такође рекла да је, пре него што смо гостовали у Бугарској, она знала за нас, јер сам ја поставио неки видео снимак који је она пронашла на интернету и допао јој се. Тако је она сазнала за нас и од тада ме стално препоручује овдашњим театрима, још од 2018.
Хоће ли онда и наредни пројекат бити негде овде у близини?
- Не, не, одлучио сам да направим паузу, и да бар пола године ништа ново не стварам, јер се осећам мало премореним. У ствари, заправо сте у праву, следећи пројекат ћу радити ипак у овом региону, у Љубљани. Потом ћу радити један пројекат у Прагу. Имам понуде од два театра да будем њихов уметнички директор, један је у Острави у Чешкој, а други у Жилини у Словачкој, тако да се двоумим где да идем, и морам да одлучим да ли да то прихватим или не.
Н. Пејчић
