Овај комад, у режији Јане Маричић, а по тексту Јасмине Резе, пропитује појам савременог родитељства, а причу покреће свађа два дечака која њихове родитеље „тера” да преузму контролу над њиховим односом. Крхки и несавршени, родитељи у том покушају губе контролу над собом, а осим Јелене Михајловић, ову „животну комедију свакодневног апсурда” пред Новосађанима оживеће и глумци Игор Грекса, Сања Моравчић и Милош Станковић.
– У представи играм Анет Реј, жену коју окружују околности веома различитих од моје свакодневице. Она је, природно, добила неке моје карактерне црте као што сам ја од ње добила неке нове погледе на свет. За почетак, никад раније нисам овако пажљиво покушала да посматрам комплексност света савременог родитељства, нити се том феномену озбиљније посветила. Али, дивно је у том тексту што су, иако нико није у праву, истовремено у праву свe четворо, ако ствари сагледамо из сва четири угла. И на крају - Анет Реј ми је донела и сарадњу са Јаном Маричић, коју нисам познавала, а са којом ми је процес рада постао важно глумачко искуство. Искрено - у пет најлепших процеса до сад – прича у интервјуу за наш лист глумица Јелена Михајловић.
Са каквом се то реалношћу суочавају јунаци ове представе у околностима данашњег времена и да ли се у њима сви можемо препознати?
– Апсолутно се можемо препознати сви, нарочито родитељи. Нажалост, вршњачко насиље (и насиље уопште) је тема са којом се у друштву свакодневно суочавамо, и за које немамо решење. У „Богу масакра” почетна ситуација је сусрет два пара родитеља јер је једно дете ударило друго. Но, како се Јасмина Реза у овом комаду не бави децом, него родитељима, тако се у читању Јане Маричић отворио простор да се бавимо притисцима које трпе „савремени родитељи“. Захтеви који се пред њих постављају, школе савременог родитељства, слика идеалног родитеља из медија и са друштвених мрежа све од конструктивних савета о асертивној комуникацији до потпуно бесмислених примера савршено декорисане ужине. Море свих тих правила и захтева... на крају смо заборавили и како је све почело, како смо упали у то „врзино коло терора” и шта је уопште (била) сврха свега. Са друге стране, спој та четири карактера који су потпуно различити одличан је извор комике. Брачни парови који погледају представу коментаришу како су препознали ситуације, чак и реченице из свог живота, а волим да кажем како они који нису у браку могу да се подсете зашто су се за то опредили (смех).
Мислите ли да су море свих тих правила и захтева и „виртуелне” реалности, која нам се намеће, преокренули дечији, па и родитељски свет наглавачке и ко у таквим околностима сноси веће последице - деца или родитељи?
– Да су родитељи преоптерећени то видим, а за децу ћемо знати тек кад порасту. Тешко ми је да разумем шта носи овај нови дигитални или виртуени свет, јер нисам расла у њему. Моја баба је вероватно мислила да је моје детињство неупоредиво лакше од њеног и бринула какав ћу човек постати у тим околностима. Овакав свет смо направили у жељи да нама или будућим генерацијама буде боље. Можда ће и бити, стварно не могу из досадашњег искуства света да донесем никакав закључак. Но, задатак уметности је тада био, и сада је, а верујем да ће и у будућности бити, да критички посматра мањкавости садашњег тренутка и упозорава на могуће верзије будућности. На шта ће нове генерације упозоравати - видећемо.
Зграда Народног позоришта у Суботици подигнута је пре око 170 година, а на њено поновно отварање Суботичани с великим нестрпљењем чекају пуних 16 година. Kоја вам све врата отвара повратак у матичну кућу, најављен за крај 2023. године?
– План је да Народно позориште Суботица постане регионални културни центар. И средства уложена у то, опрема коју ћемо имати, цела логистика и све што се тренутно решава подржавају тај план. Суботица је то и била, само се ова пауза, у којој нисмо имали добре услове за рад, одужила. Биће то најмодерније опремљено позориште у региону, па имам утисак да и правећи планове за рад у њему ми и даље само слутимо шта ће све да нам донесе отварање врата матичне куће. Имамо велике планове, велике наде и маштања, али и нестрпљење. Сада имамо и подршку Града и Покрајине, тако да се многе измене у начину рада и финансирања праве да би смо били спремни за тај тренутак.
По тексту Душана Kовачевића играли сте „Сабирни центар” у Народном позоришту у Суботици, а више од деценију касније заиграли сте и у његовом филму „Није лоше бити човек”. Шта је у његовим делима лековито и јесу ли вас његови текстови одвели у другачију потрагу за истином?
– „Сабирни центар” ми је и једна од најдражих представа коју смо играли и један од мојих омиљених драмских текстова не само из опуса Душана Kовачевића. Та прича о животу после смрти ми је јако драга и значајна. У „Сабирном центру” он поставља и питање има ли живота пре смрти, што је можда филозофско питање, али и свакодневна одлука. Зато толико волим његова дела. Она отварају по неколико универзума, баве се филозофским питањима, али су једноставна, приступачна, бескрајно духовита и ретко добронамерна. Његове ликове не волимо зато што су савршени, обожавамо их упркос многобројним несавршеностима. Не смејемо им се зато што смо бољи од њих, него зато што их разумемо и неодољиви су. И то је вероватно оно што је у њима лековито. Мој је утисак да смисао за хумор Душана Kовачевића извире из његовог разумевања „малог човека“. Сценарио за филм „Није лоше бити човек” доживела сам као неку врсту наставка „Сабирног центра”, јер и овај филм је прича о томе шта се дешава после смрти. Све религије, све филозофије света траже одговор на то исто питање, а ја сам у могућност да се та прича деси поверовала одмах. За мене лично је сарадња са Душаном Kовачевићем једно од најважнијих искустава до сад и, свакако, огромна част.
Будући да сте у ово позориште стигли 2004. године, када су се представе још увек играле у старој згради сећате ли се играња у матичној кући и радујете ли се повратку на велику сцену једног од најлепших културних храмова у нашој земљи?
– Kада сам дошла велика сцена је већ била затворена, играла сам само на камерној. Већ тада смо на сцени Јадран играли све што је тражило велику сцену. Ја осетим тај жал или сентимент кад уђем на велику сцену Народног у Београду, Осијеку или Сомбору, тада схватим да сам се ипак навикла на нешто друго и да ми недостаје наше позориште. Истина је да позоришна уметност не зависи од зграде, много добрих представа се дешава на сцени Јадран за коју ипак можемо бити захвални јер нам је омогућила да наставимо, многе дивне успомене имамо из овог периода чекања, порасли смо и као људи и као глумци. Ипак - видела сам како изгледа наша нова сцена и једва чекам да се заврше радови и да се вратимо кући, да поново знамо тачно на шта мислимо кад кажемо „храм културе”. Има нечег светог на тој сцени чак и сад кад још чека да магија почне.
Имате ли планове за само отварање и које би представе прво требало да се одиграју на новој сцени?
– Правимо планове и за отварање и за прву премијеру јер је то свакако тренутак који треба славити, сагледати шта се догодило, захвалити се на њему и у великом стилу почети ново поглавље. Правимо и планове за прву сезону у новом позоришту, али је још рано да говоримо о конкретним представама које планирамо. А, осим представа, планирамо и бројне друге активности које ће нам ново позориште омогућити, а за које верујемо да ће допринети богатству културне понуде пре свега у Суботици, Војводини, па и Србији и региону. Kад оживи позориште, живнућемо и ми и Суботица и све око нас.
Владимир Бијелић
фото: Мила Марковић
