„Милева” отворила Стеријино позорје: У почетку беше мултиверзум

Развод је срање – каже Милева Марић Ајнштајн у представи која носи само њено име, а заслужује имена многих драмских хероина, од Антигоне, преко Офелије, Ибзенове Норе, до Мале сестре, Алисе, Снежане, Златокосе, Палчице, Принцезе, Жене, Вештице, како све гласе имена главне јунакиње у „Броду за лутке“ Милене Марковић.
с
Фото: Н. Репман

Бити хероина у том, рецимо драмском смислу, и није нешто што се исплати. Подразумева патњу и страдање. Цена је превелика. Али, залог је за будућност. Увек.

У последње време има баш нешто пуно представа о Милеви. Само је једна која има довољно врлина и храбрости да каже зашто је то тако и како је бити – Милева. А то је представа „Милева“ која је у четвртак отворила Стеријино позорје. Текст су написале Милена Богавац, Олга Димитријевић, Тијана Грумић, Ведрана Божиновић, Ведрана Клепица. Нешто као списатељски дрим тим, а сви знамо да чак ни дрим тим не може ништа да гарантује на јави. Овде је очигледно улогу тренера преузела и до успеха водила Јелена Ковачић, која је текст адаптирала и била драматуршкиња представе.

Рекао бих да ми је жао што не могу да анализирам однос целине и делова, али целина је најбоља кад је више од збира својих делова. Једно време у представи сам се чак бавио погађањем чији је део чијег сензибилитета, док нисам одустао и прихватио игру која је, до победе, била све боља и боља. Редитељки Аници Томић ћемо у овој подели доделити капитенску траку, а глумицама Ани Рудакијевић, Олгици Несторовић, Леи Јевтић, Софији Мијатовић, Биљани Кескеновић, Ивани В. Јовановић, Даници Грубачки, Милијани Макевић-Мирков, али и глумцима Пери Стојанчевићу, Стефану Бероњи, Немањи Бакићу, Срђану Алексићу, Богомиру Ђорђевићу, Николи Кнежевићу, сценографу Игору Васиљеву, костимографкињи Дрини Крлић, композитору Ненаду Ковачићу, видео уметнику Филипу Микићу и сараднику за сценски покрет Игору Коруги, златне значке са ликом Стерије, иако је представа изведена у ревијалном делу програма, као копродукција Стеријиног позорја, Народног позоришта Сомбор и Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе“. И доста са одликовањима. И набрајањима.

И не носи представа само Милевино име зато што се развела од Алберта, него и зато што је од Марића. Толико феминизма од почетка ме плашило да ћу, ако будем морао да напишем да је лоша, сам себе оптужити за патријархалност, а мушкарац сам који је прву мушку ствар – кравату – добио пре неколико година и никад је не носим, како је то приметио онај који ми је и поклонио, а проверени је женомрзац по мишљењу паланке, Андраш Урбан. Шта нас то плаши кад жене дигну свој глас, а не само мајицу или сукњу, јер кад подигну секиру, онда смо угасили?

Текст су написале Тијана Грумић, Ведрана Клепица, Милена Богавац, Олга Димитријевић и  Ведрана Божиновић

Са Албертом тешко може да се идентификује у представи, а и његова права су под знаком питања. Одрицање од деце и бивше жене, живот са рођаком, ауторство теорије релативитета... Баш испаде бед гај. Можда отуд страх од дизања женског гласа?

Били су ту и неки да га бране, „лудог генија“. Истина је сасута у лице. Не би ми ни знали ко је Милева да није било њега. Ауторке су се ипак потрудиле да не остану дужне различитим странама ипак би се рекло - истог новчића. Представа почиње као пригодна приредба у част духа жене која је међу првима у Европи студирала раме уз раме са мушкарцима, у земљи у којој све жене ни право гласа нису имале до такорећи недавно. У Швајцарској је, после 1971. тек 1990. године довршен тај процес на федералном нивоу. Почиње као игроказ, у којој су ликови, односи, драмска радња и атмосфера фигуре закона физике. И кореографско-сценографски лајт шоу, могло би се рећи. Међутим, на драмском плану игра светла, предмета и људских судбина постаје све заплетенија и у средишњем делу представе. Након што је једном Милевина прича, поједностављено говорећи, испричана као тужна, она ту постаје смешна. У смислу да се радња премешта у Техничку школу „Милева Марић Ајнштајн“ у Новом Саду, у окружење панел-дискусије са мноштвом стручњака из различитих поља, па и глумаца који глуме глумце позване да илуструју поједине аргументе расправе. Тамо где сви знају све, фајт избије, па тако и овде, у урнебесно ритмичном и динамичном делу представе којим је на иронично-комичан начин одана „дужна пошта“ свима онима који нису у стању да уваже друге и другачије, да аргументовано говоре, мисле, или да говоре и мисле – уопште. 

Драмска кулминација ипак долази у последњем, трећем делу представе. Ако је први део изведен у средини сцене, коју покрива под налик шаховској табли, као у филмским „сновима“ Дејвида Линча, други напред, на просценијуму, „у публици“, где му је и место, трећем делу припала је такорећи хинтербина, где је у дубини изведено рушење снова једне девојке, жене. Њен монолог дијалог је са Милевом, а може бити и Милевина исповест пред Богом, који се не коцка. Србовање, силовање, школовање, слиле су се у једну велику и крваву нит трагедије која доноси тежину и олакшање. Катарзу, ако и та реч и њено значење нису излизани или претешки у данашње време. Милева, до тада оживљена у безброј глумачких и сценских обличја, међу којима је и једно у облику дигиталног споменика, бисте на којој искривљена слагалица лица изговара топле речи свог живота, постаје и Милева са фотографија, у виду снимка, упућујући утешну поруку и дајући мараму девојци, жени, која може бити и она сама. Тиме се затвара овај отворени мултиверзум постојања, који нам све више и све чешће и у уметности као и у науци говори да један живот, универзум, може бити много више, јер је, на крају крајева, релативан. И бескрајан. Свемир.

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.0612
Најновије вести