Пробе нове представе "Отац" према драми француског књижевника и драматурга Флоријана Зелера почеле су крајем јануара у позоришту Атеље 212.
"Тренутно смо у пробама драме "Отац" и могу рећи да се налазимо као у неким грађевинским радовима, мада не волим ту врсту компарације. Признајем, не волим грађевинске послове. Велики сам непријатељ грађевинаца у читавом свету. Могу рећи да сада на пробама као да постављамо темеље једне куће која на неки начин заузима свој духовни простор", описао је Мађели процес рада на представи "Отац".
Италијански драмски уметник Паоло Мађели након паузе од 35 година, поново режира у Атељеу 212.
У представи "Отац” играју - Војислав Воја Брајовић, Хана Селимовић, Иван Михаиловић, Исидора Симијоновић, Драгана Варагић и Марко Грабеж.
Драму "Отац" је превела позната књижевница и драматуршкиња Ивана Димић, драматург на пројекту је Жељка Удовичић Плештина, а сценограф Дарко Недељковић.
Костимограф је Лео Кулаш, а музику компонује алтернативни рок бенд "Коикои" чији је певач и гитариста, глумац Марко Грабеж, део ансамбла овог комада.
Мађели је навео да за глумце није можда толико напорно и предуго на првим пробама, али да он и драматуршкиња Жељка Удовичић Плештина "морају увек остајати дуже у процесу"
Француски књижевник, драмски писац, филмски редитељ и сценариста Флоријан Зелер је аутор, којег светска критика сматра једним од најузбудљивијих уметника нашег времена на пољу театра.
Ово је други део Зелерове драмске трилогије ("Мајка", "Отац" и "Син") коју Мађели поставља као трагикомичну породичну причу фокусирану на остарелог оца који се бори са деменцијом.
Зелер се бави процесом старења и у датим околностима изврнутим односом оца и ћерке.
Доводи у питање и постојаност категорија истине и реалности.
Популаран је и филм "Отац" у режији управо Флоријана Зелера, у коме је Ентони Хопкинс освојио Оскара 2021. године за најбољу мушку улогу, а аутор је освојио тај златни кип за најбољи адаптирани сценарио.
Ипак, Мађели каже да није стигао да гледа овај филм.
"Промакао ми је кад је био актуелан, и онда га више нисам јурио. Немам намеру да гледам тај филм док гледам представу. Нисам сигуран ни да су га глумци из ансамбла гледали", рекао је Мађели и додао да заједно са драматургом није много скратио оригинални текст.
"Имамо неке интервенције на комаду у погледу Марка Грабежа. Он неће само глумити, већ ће и свирати и певати на сцени, као лидер свог бенда "Кокикои", најавио је Мађели једно од својих решења, и надовезао се на тематску нит драме "Отац".
"Зелер даје један интересантан предлог. Анализира шта се догађа човеку који је болестан и свестан да ће умрети. Мислим да је то веома занимљива тема која се тиче свих нас. Генерално се сви плашимо смрти и не можемо да се одбранимо од те идеје смрти", истакао је славни режисер и поентирао да је "смрт једина сигурна ствар у нашем животу".
"Смрт нам је једино обећана у животу од тренутка кад смо се родили. Предочено нам је да смрт почиње када и живот. Она нас увек прати", оценио је уметник.
Он сматра да неко увек мора умрети на сцени, било да је реч о опусу једног Вилијама Шекспира или Антона Павловича Чехова.
"Избегавам да та смрт на позорници буде репродукција живота. За мене је живот много јачи, а театар није имитација живота, него је тежња ка синтези живота", рекао је Паоло Мађели и открио да главну улогу дементног оца у новој представи тумачи Војислав Брајовић.
Како истиче "цела екипа глумаца изузетна и да је јако задовољан том поделом".
Оставио је Мађели дубок траг у историји Атељеа 212, када је на сцену поставио своје успешне представе - "Дивови из планине" (1974), "Код лепог изгледа" (1976), "Приче из Бечке шуме" (1983), "Метастабилни Граал" и "Париска комуна" (1988).
Мађели је последњи пут у Београду режирао у ЈДП-у 2007. године и то комад "На дну" Максима Горког, а пре тога и "Италијанску ноћ" (2004) Едена фон Хорвата.
У Србији је гостовао и касније - 2018. године, када је у Суботици на сцени позоришта Деже Костолањи, управника Андраша Урбана, поставио комад "Горски дивови".
Мађели је рођен 1947. године у италијанском граду Прато и његови родитељи веома су ценили уметност, тако да је од малена одлазио на позоришне представе.
У родном граду је радио као асистент Гиоргија Стрехлера, те је заједно са чувеним Робертом Бенињијем (Оскаровац за филм "Живот је леп"), Памелом Вилореси, Савериом Марцонијем, Франческом Нутијем и Марчелом Бартолијем основао "Театро студио дел Театро Метастасио"
"Прво сам радио у Италији, а онда у Србији, односно тадашњој Југославији. Врата су ми се највише откључала у Београду. Али после сам радио и у Љубљани, Скопљу, Сплиту, Загребу. Ипак, Београд је био тај први импулс, односно фестивал Битеф. Права колевка авангарде, не само у погледу театра, већ и осталих уметности", навео је Мађели и споменуо да је на фестивалу Бемус упознао великог америчког џез музичара – пијанисту Чика Корију, а на ФЕСТ-у антологијске италијанске редитеље: Пјера Паола Пазолинија и Микеланђела Антонионија.
Од 70-их година 20. века он је био важна фигура на Битефу где је упознавао водеће авангардне личности Европе тог времена.
"Јован Ћирилов и Мира Траиловић су људи које се не могу упознати два пута у животу. Имао сам велику срећу да будем веома близак са њима. Постојала је велика симпатија и емпатија, можда зато што сам долазио из Тоскане, те смо имали диван дијалог увек. Краљица Викторија је рецимо била у Атељеу 212. У овом позоришту сам упознао давно и великог Боба Вилсона. Истина, доста година је од тада прошло, али данас и даље нема два или три Боба Вилсона на целом свету", оценио је Мађели.
Италијански редитељ успева да прати репертоаре београдских и српских позоришта. Труди се да буде у току и одушевљен је представом "Тартиф" (2019) према Молијеру, у режији покојног уметника Игора Вука Торбице, која се игра на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
Мађели поздравља такве подухвате, али и примећује да се иначе премало средстава издваја за културу у Србији, те и нема "довољно промета и размене глумаца и других драмских уметника".
"Све је то прилично алармантна ситуација. По хитном поступку треба реаговати и улагати више у филм, музику, театар, сликарство, књижевност..." поручује Мађели.
Са друге стране, Мађели је свестан колико се много снима играног програма за мале екране у нашој земљи.
Како наводи "глумци у његовој подели представе "Отац" често су на снимањима тв серија", али је срећан што барем увек на време пријаве одсуство са проба.
"Схватам да глумци морају данас од нечега да живе. Уметнику је потребно данас обезбедити аутономију и слободу, али и егзистенцију. Не тиче се ово питање само глумаца и уметника, већ и свих људи. Свима је потребан бољи живот." нагласио је редитељ.
Како је директор Атељеа 212 Новица Антић раније најавио медијима, Мађели би требало да за овај театар режира и најновији комад Биљане Србљановић који је још увек у настајању.
"Режирао сам њене драме у Француској, Белгији, Италији, а онда сам пожелео да радим неки њен нови текст, као праизведбу, овде у Србији. Били смо у контакту, она је дуго писала, али ето још увек није завршила драму. Сигурно има неки свој разлог", објаснио је Мађели ситуацију са тим још увек нереализованим пројектом, а онда му је, како каже, управник Атељеа 212 понудио позоришни комад "Отац".
Атеље 212 на свом репертоару већ има Зелеров текст "Син" од 2021. године, а у плану им је да реализују и последњи део трилогије - "Мајка".
Такође, 2022. године је премијерно приказан и његов филм "Син" где је главни глумац Хју Џекмен.
"Сматрам да је Флоријан Зелер веома добар писац, али не и да је генијалан. Зато сам се мало двоумио око прихватања ангажмана. Кад кажем "врло добар", то је појам који мене доста нервира. Ипак, чини ми се да има толико других генијалних текстова. Далеко од тога да га не желим радити, јер његов комад говори о важним темама као што је смрт", анализирао је Мађели и покушао да упореди Зелерово стваралаштво са неким од познатих аутора,
Видео сличности са француском драматуршкињом и књижевницом Јасмином Резом.
Подсетимо, ова ауторка је одавно позната на нашим позоришним сценама, пре свега у Београду, посебно у Атељеу 212 где су јој извођене драме – "Арт", "Три верзије живота", "Бог масакра" (све три у режији Алисе Стојановић), "Човек случајности" (Народно поозориште) и други наслови.
Мађели се вратио даље на тему драме "Отац" и размишљао у том правцу да када би људи данас имали свест о смрти и мислили о томе на један смирен и другачији начин, свет би био пуно бољи.
"Данас се људи понашају као да су бесмртни. То нас онда води стално у катастрофу. У ратове, експлоатацију, до дивљег капитализма, који и даље дубоко презирем. Ипак, раније се некако могло лакше дисати око свих тих проблема, новца и сличног", сматра прослављени позоришни режисер, који је напоменуо да су слични проблеми присутни и у Тоскани одакле долази, а где живи око четири милиона људи.
У веома богатој каријери, Мађели је режирао у Немачкој, Италији, Мађарској, Венецуели, Мексику, Швајцарској, Колумбији, Белгији, Македонији, Словенији, Србији, Хрватској, Црној Гори, Израелу.
Недавно се видео у Београду са Предрагом Микијем Манојловићем.
Дружили су се, како каже, на вечери.
"Можда ћемо сарађивати на неком позоришном пројекту. Немамо конкретне планове око саме реализације.
Мађелију се свиђа што Манојловић и поред снимања филмова, воли да и даље игра у позоришту.
Више пута је Мађели одбио у различитим земљама да режира најпопуларнији Шекспиров комад – трагедију "Хамлет" о данском краљевићу, јер је, како је навео, осетио да није спреман био за тај подухват.
Ту драму је ипак режирао у Дубровнику када је био сигуран да му је дошао тренутак за такав изазов.
Његова верзија "Хамлета" у Дубровнику се играла пет година.
"Хамлет је један пропали интелектуалац који би могао да мења свет, а на крају не уради ништа. Он је интелигентни кретен. Данас су већина такви, и ја сам један од њих. Кажу да појединац може променити читав свет, али ја у то не верујем. Театар такође не може готово ништа да измени. Само ако је довољно добар, театар може успоставити дијалог са интелигенцијом једног града", рекао је Мађели.
Он је додао да није сигуран да позориште може данас да има револуционарне способности као некада, јер је то могло да постигне онда када је био једини медиј.
"Од појаве радија, театар престаје да има тај масовни утицај. У праву је Мики Манојловић када каже да је позориште још увек једина соба где се може сањати, једини простор који мора бити изван политике и било чије контроле. Да ли може бити тако? Мислим да може ако театар има доброг управника. У сваком случају, сигуран сам да се на челу једне позоришне куће може бити стрејт, да се подвуче црта и да се односи према томе да је то простор истине пре свега", истицао је уметник, чија биографија каже да је студирао позоришну режију и славистику.
Након што му је понуђена стипендија за студије ван Италије, одабрао је Румунију, где је режирао две представе са којима је позван на паришки Фестивал "Théâtre des Nations Jean-Louisa Barraulta".
Он је напоменуо да је реализовао старогрчку трагедију "Медеја" према Еурипиду у Сиракузи, четвртом граду по величини на Сицилији, пре неколико година, а онда је отворио сезону раскошног Колосеума у Риму.
Похвалио се да је на "Медеји" у Сиракузи имао 5 000 посетилаца, а на тој позорници је и писац трагедија Есхил изводио своје комаде.
"Глумац када излази на сцену, има потребу да говори о сопственој самоћи и да има дијалог са звездама. Театар је тако рођен да би се говорило о проблемима... О изгубљености. Зато је позориште и створено, и зато су се толике трагедије ту приказивале", навео је Мађели и оценио да када би театар био поново такав или макар на том трагу, сигурно би постао опет култно место.
Од 1985. године Мађели је живео у Загребу, и у Хрватској је радио на Ратној трилогији дела великог Еурипида. Тако је поставио три трагедије: "Феничанке" (1987) у дворцу крај Дубровника, "Електра" (1988) у напуштеном ренесансном градићу крај Сплита и "Хелена" (1989) у вили уз море.
Он је оценио да је данас позориште прилично недефинисано, нејасно, како је описао - "мало лево, мало десно".
"Помало продукциони театар, онда је у форми потрошачког друштва. Значи комерцијалне хит представе. Мало и уметнички, а није довољно у нечему што захтева пуну пажњу. Наравно, немам ништа против да публика долази понекад у позориште и да се насмеје, али само под условом, што би рекао Бертолт Брехт - "нека то буде интелигентни смех", сигуран је Мађели.
Ипак, редитељ сматра да театри Француске, Аустрије и Немачке иду тим бољим путем, у шта се уверио са њиховим врхунским репертоарима.
"Свако ко ради свој посао са једним креативним импулсом и притом га обожава, јесте уметник. Ту мислим и на новинарски позив. На сваког професионалца који има страст за својим послом", анализирао је позоришни редитељ, и додао да и у Тоскани има креативних разговора између власника винограда или винарија, што такође убраја у неку врсту уметности.
Мађели се осврнуо на данашњи проблем одласка или неодласка публике у позориште.
"Остао сам исти какав сам одувек и био. Мој материјал је исти од чега сам направљен, и тако сам и тада и сада истог става. Морао би град, и ту мислим на град као полис, бити - опремљен. Дакле, не може се више издржати да један Београд има свега седам, осам или девет позоришта. То је заиста ужасно мало", одсечан је Мађели.
Он је присетио се времена када је радио у великом Националном театру Дрезден у Немачкаој.
Тада је његова ћерка, која сада има 20 година, ишла у вртић и водили су је да гледа прво луткарско позориште, онда полако у театре за децу и у малу оперу, за најмлађе.
"То није био сервис само за моју ћерку, већ сва деца су ишла тим корацима по театрима. Био је то прави културни сервис који им је омогућио да све то испрате. И зашто онда Немачка има толико позоришта? Зато што имају толику потребу за тим, имају огроман притисак публике. А како се то десило? Управо када су малени, они редовно иду у театар и тако су стекли ту навику", закључио је позоришни редитељ Паоло Мађели за Танјуг.
