То што не носи идентичан назив као позната прича Иве Андрића, значи да није реч о чистој драматизацији, него својеврсном новом драмском делу. Инспирисана Андрићевим приповеткама, написала га је Ана Ђорђевић, која је и редитељка представе. Нешто слично се већ догодило пре неколико сезона, када је Ана Ђорђевић радила на прози Исидоре Секулић, у представи “Ђакон”.
Андрић је “Аникина времена” написао 1931. године. У првом делу се приповеда о поповској лози Порубовића у малом босанском селу Добрун. Прича се враћа уназад и описује “Аникина времена”, како су период живота прелепе Анике касније сви у селу прозвали њеним именом. Лудило, смрт, лепота, завист, сукоб, неки су од основних мотива Андрићеве приповетке, која, као и његов целокупан опус, плени једноставном реченицом, а сложеним значењима, богате наративне структуре.
– Имамо нову причу која не прати стриктно саму приповетку. Извучена је једна линија из приповетке, сукоб Анике и проте Мелентија из Добруна. Људи који познају приповетку биће веома задовољни, јер се Андрић није изгубио, а прича је мало другачија, мотивације и карактеристике ликова – изјавио је, између сталог, недавно у интервјуу за “Дневник” в.д. директора Даме Српског народног позоришта, Милован Филиповић, који у представи игра лик Аникиног брата Лалета.
Аника је мистерија. Цела њена личност је провокација. Али њу је створила управо та заједница која је се толико боји. Она је жена рођена из подсвести масе која је окружује – краљица свог царства, непокорна и своја, заносно мудра, лебди изнад тривијалности, и увек може да каже „не”, а то је све што многи мушкарци разних узраста, притиснути брдима, обавезама, окоштало формалним односима, потајно сањају да буду. И не само мушкарци! То сањају и жене, и зато јој се диве и мрзе је, и зато је протерују из својих живота, насилно и на своју штету - наводи редитељка Ана Ђорђевић.
Устаљену стварност и њене потресе, што Андрић готово увек представља животом у касаби или малограђанском руху, у сусрету са необичним појавама, ауторка драме са мотивима “Аникиних времена” и редитељка предстве, Ана Ђорђевић, види као кризу, као отварање процепа кроз који куљају наше унутрашње бештије, кроз који нам допире позив да почнемо озбиљно и мукотрпно да радимо да унапредимо себе.
– Криза је нужни продукт лажног мира. Аникина времена су времена кризе. Свака криза је шанса да се постојећи поредак, ван човека и унутар њега, унапреди. То значи да се изнова стваралачки приступи животу, да се утврди да ли постојеће форме понашања одговарају садржајима у људском духу који се усложњавају, да ли савест алармира да се култура свакодневног живота и међуљудског општења истрошила, деформисала, да ли ради против живота, склада и љубави унутар те заједнице, или је треба мењати, како би свако добио нову прилику да буде вољен и срећан – наводи редитељка. – Шанса да се ствари преиспитају и промене ретко се дочекује с радошћу и спремношћу, јер промена тражи учење, а учење је тежак посао. Човек је више склон да живи стешњеним, неправедним, несрећним, али познатим и одобреним начином живота, него да ризикује, велики рад га мења. Кризу у “Аники и њеним временима” не изазивају природне катастрофе широких размера, разорни ратови или егзистенцијална угроженост становништва. Једна личност, само једна личност и то жена, изазива кобну заразу која прети да растури домове, и то додаје целој кризи још једну димензију – завист у односу на толику личну моћ.
Главна улога је поверена Милици Трифуновић, а у представи још играју Ненад Пећинар (Мелентије), Биљана Кескеновић (Анђа), Душан Матејић (Јакша), Јована Мишковић (Савета) и Милица Грујичић (Јелица). Као што се види, у подели су и нека нова имена, гостујући глумци у ансамблу Драме СНП-а. Сценограф је Борис Максимовић, костимографкиња Марина Сремац, композитор Драган Максимовић, а на сценском говору је радила Дијана Маројевић.
Прве репризе су на репертоару 21. и 27. октобра.
И. Бурић
