Самјуел Бишоп, солиста балета СНП-а: Волим сцену

Балет Српског народног позоришта ће, у сарадњи са аустријском компанијом „Европа балет”, 14. маја премијерно извести „Мадам Батерфлај”, прво балетско читање чувене Пучинијеве опере.
с
Фото: Срђан Дорошки

Кореограф и редитељ је стални сарадник „Европа балета” Петер Бројер, који уједно потписује и либрето, сценографију, али и избор музике, будући да се легендарна Пучинијева партитура прожима са оригиналним јапанским мелодијама. Насловна улога је поверена Ани Ђурић, док ће поручника Пинкертона играти Самјуел Бишоп. И већ сад је извесно да ће светска премијера „Мадам Батерфлај” бити највећи балетски пројекат у региону од како је пандемија потпуно пореметила позоришни живот.

– Корона је направила огромне проблеме целом свету, па тако ни балет није изузетак. Чак би се могло рећи да је балет, због своје природе, која подразумева физички контакт међу играчима, од свих извођачких уметности највише трпео – каже у разговору за „Дневник” Самјуел Бишоп. – Рецимо, не само што нисмо наступали, већ нисмо могли ни да заједно вежбамо у балетској сали. Да невоља буде већа, нисмо могли ни да претпоставимо колико ће све то трајати, када ће се завршити. Да смо могли са сигурношћу да рачунамо с тим да ће се прилике потпуно нормализовати за, рецимо, годину дана, рекли бисмо: ОК, не излазимо пред публику, али вежбамо највише што можемо и правимо планове за следећу сезону. Међутим, све је било неизвесно, хоћемо ли и како на сцену моћи за две недеље, за месец дана, до лета или тек у 2023. Таква је ситуација веома стресна. Ипак, то није значило да ништа не радимо и да се не може бити спреман чак и за тако захтевну представу каква је „Мадам Батерфлај”. Напротив.

Како си се ти припремао током периода када ни руковање са балетском партнерком није долазило у обзир, а камоли подршка у сали?

– Имам 30 година али сам професионално посвећен балету већ 12, од тога седам у СНП-у. И знам како и шта треба да радим. Да сам се потпуно опустио, било би јако, јако тешко, скоро немогуће, вратити се у пуну кондицију, и физичку, али пре свега извођачку. Стога није прошао дан без неког тренинга. Моја кћерка је волела кад вежбам код куће, јер је могла да ми седне на стомак (смех). Или сам, рецимо, долазио у позориште у седам ујутру, када нема никога, пуштао музику и радио 45 минута, сат, сат и по, у зависности од тога како сам се осећао. Важно је било да подсећам своје мишиће на то шта треба да раде. Сада се, срећом, све полако враћа у уобичајени ритам.

Ипак, и планови Балета СНП морали су се у ходу прилагођавати епидемиолошкој ситуацији, па тако неће битиКопелије”, док јеОхридска легендана чекању, будући да Оркестар још увек не свира урупи“. Из тог разлога ће и предстојећаМадам Батерфлајморати да се ослони на музикуса траке“.

– Оркестар код наших представа не може, као што је сад случај са операма, да седи на сцени. Јер, заиста би било глупо да играмо, на пример, „Лабудово језеро” само на парчету балетског пода. На шта би то личило. Зато смо и на четири балетске гала вечери и у „Дами с камелијама” играли уз музику са ЦД-а. И било је ОК, али наравно да лајв извођење додаје свему одређену дозу чаролије. Међутим, корона је донела ту „нову реалност”, па у избору између звучника и тога да чекамо оркестар и ништа не радимо, бирамо оно прво. Боље је нешто од ништа.

У представиМадам Батерфлајиграш, у алтернацији са Андрејем Колчеријуом, две дијаметрално супротне улоге: Пинкертона и оца Ћо Ћо-сан?

– Волим да будем на сцени . И могу да играм први лик, „на шпицу”, али исто тако немам проблем с тим да будем и део ансамбла. А ни не желим да будем само принц, јер то би у неком тренутку постало досадно. Освежава када се раде различите ствари. Рецимо, Пинкертон је фрајер, кул тип, све му је равно и баш га брига. С друге стране, отац је озбиљан, забринут, несрећан, на крају чак изврши и сепуку. Ја и волим да буде и црно и бело, да размишљам у више праваца. Наравно, није увек лако припремити две улоге. Не само због различитих кореографских задатака, већ јер морам двоструко дуже да будем у позоришту. Но, добро, бићу уморнији, али ја и хоћу да играм, па онда то на крају и није нарочит проблем. Када радиш нешто што ти се свиђа, нешто што волиш, онда ти ништа не пада тешко, па ни умор.


Зашто ми се свиђа СНП

– Колико год волео „Грка Зорбу“, не бих могао да га играм сваки дан. И зато ми се свиђа у Српском народном позоришту, што имамо широк репертоар, од класике до представа савременог израза, од „Лабудовог језера” и „Жизеле” до ево сада „Мадам Батерфлај”. И као играч не стигнеш да се заситиш неког комада, неке улоге. Кад год се вратимо неком наслову, после два-три месеца паузе, увек је то нови изазов. Ниси заборавио кореографију, а опет си имао довољно времена и да размислиш о појединим детаљима, да пробаш нешто другачије. Једноставно, кад год изађемо на сцену, те су представе свеже.   


Остала је упамћена твоја улога Маме Симон уВраголанки”, и то не само у играчком смислу, већ си тамо показао и изузетан комичарски дар?

– Сваки балетски играч има своју филозофију, а моја је да се поверени вам лик мора дочарати и драмским средствима а не само кроз покрет. Кад нисам на сцени него у публици, није ми битно да ли играч скаче као кенгур, заиста ме то не занима, јер да ми је само до акробатике, гледаћу цикус или гимнастичаре. Мене у публици интересује прича. Зато ми је битно не само тело играча, него и његово лице, битна ми је његова емоција. И то не само да је глуми, већ да је истински осећа. Стога сваки дан, на свакој проби, размишљам и о томе како још могу да обојим поверени ми лик. С друге стране, не смеју из фокуса изаћи ни кореографски, играчки задаци, јер ако на том плану ниси довољно спреман, не можеш ни да се потпуно концентришеш на остале елементе. Yабе ти изглед и став принца ако ћеш следећег тренутка љоснути на под Ј. Дакле, док вежбам, размишљам и о мишићима руку, ногу, положају стопала, ставу, да леђа буду права... Другим речима, мој балетски тренинг је темељ, а потом се на то надограђују прича, лик, емоција, осећања... Но, како волим да експериментишем, увек у огледалу посматрам и своје лице, или како држим, рецимо, плашт, јер и то се можеш на сто различитих начина  - можеш да будеш и принц, али и Квазимодо и Дракула. Зато волим и ту страну посла, јер сваки балет, сваки лик, свака проба носи нешто ново, другачије.

Када помињеш експерименте, видиш ли себе у савременим балетским формама?

– Поштујем модерне кореографије, али признајем да често, док их гледам, изгубим концентрацију. Ок, лепо је, лепе су то линије, покрети, лепа су тела, али после десетак минута схватим да сам све већ видео. Мени су многе такве представе једноставно досадне. Али, да се разумемо, то је мој лични став, многе моје колеге то виде другачије. Међутим, као што сам већ рекао, волим причу на сцени, волим карактере и када тога нема - једноставно се сморим.

Колико је теби важан кореограф?

– Кореографија је, по мени, само средство за причање приче, попут светла, костима, сценографије... У том смислу се и кореографи разликују: да ли им је једино важан „спољни ефекат” или желе да буду истински приповедачи. Најбољи пример је Крунослав Симић, с којим сам, рецимо, радио „Грка Зорбу”. С њим имам одличну конекцију, причали смо пуно током припреме представе, јер његове кореографије подразумевају не само проста упутства о томе када да се окренем, када да изведем скок или подигнем партнерку, већ и појашњења шта заправо говоримо неким покретима или елементима, зашто су они баш ту а не на неком другом месту. И можда ми је од свих балета управо „Грк Зорба” највише прирастао срцу. Али лик који највише волим је Мама Симон из „Враголанке“. Ваљда зато што је у потпуној супротности од мене приватно – почев од тога што Мама носи сукњу и има велике груди. Међутим, пуно дугујем и кореографу Калину Ханциу, који ми је рекао да могу с тим ликом да радим шта желим, при чему ме бодрио када би му се нешто свидело, или би ми скретао пажњу када претерам. И мислим да смо тако, заједничким снагама, дошли до неких баш добрих решења.

Да ли те привлачи да у неком тренутку и сам постанеш кореограф?

– Заправо, док сам још био у школи, осмислио сам неколико краћих балета. Касније су ми професионални ангажмани, најпре у Велсу па сада у Новом Саду, остављали за такве „излете” неупоредиво мање времена, па их нисам ни „подстицао”. Међутим, због ковида, с обзиром на то да буквално ништа у позоришту нисмо радили од марта до септембра прошле године, неке су се идеје у мени поново пробудиле. У том периоду сам, наиме, гледао снимак Бизеове „Кармен” из лондонске Ројал опере, а потом често слушао Шчедринову „Кармен свиту”. И добио сам пуно идеја о томе на који би се још начин та музика могла преточити у балет – будући да неке кореографије већ постоје. Али ово о чему сам размишљао је доста другачије. То сам све и записао, тако да, ето, имам на папиру „Кармен” и у будућности, кад више не будем могао да играм, можда је поставим у СНП-у. Али претходно о томе морам да причам са директором (смех).           

М. Стајић

EUR/RSD 117.5759
Најновије вести