СПУСТИЛА СЕ ЗАВЕСА НА 68. СТЕРИЈИНОМ ПОЗОРЈУ У раљама живота

Можда селектор Стеријиног позорја Миливоје Млађеновић није био тога свестан, мада је тешко поверовати у такво нешто, али када је овогодишњем фестивалском програму дао наслов „Човечност – успони и падови“, могао је ладно да га назове и са – Женственост… Са изузетком „Што на поду спаваш“, „Ноћ са Алексом“ и представе „Покојник“, у свим преосталима, а има их још осам, реч је о жени. Ако се „Госпођица“ урачуна као таква, чак пет их носе лично име главне јунакиње.
srpsko narodno pozoriste
Фото: Dnevnik (Filip Bakić)

А могла би ту да уђе и „Ноћна фрајла“…

Добро, де, већ чујем примедбе та шта је жена, ако није човек. Не знам. Гледајући „Успаванку за Алексију Рајчић“, тешко је одредити…

Истина, пре четири године селектор Светислав Јованов је програму дао наслов „Побуна – женски род“, па како сад понављати. Но, слоган је само слоган. Да видимо шта је у селекцији.

Будући да је о „Деци“, „Што на поду спаваш“, „Покојнику“, селекцији „Кругови“, већ писано, хајде да се крене баш од „Успаванке за Алексију Рајчић“. Ђорђе Косић на основу романа Милутина А. Поповића с краја 19. века о затвореницама Пожаревачког казненог завода, написао је драму у стиху, са хором и насловном јунакињом, попут античких трагедија, о томе како је Алексија Рајчић била и жртва и џелат у оквиру данас кривично квалификованог дела породичног насиља. Надасве вешто, инспирисано, духовито, иронично, Косић проговара неким новим језиком о појави и феномену с којим друштво још увек учи како да се носи. Он креира мит, еп, или стрип, од наратива који потреса и узнемирује до сржи, било да је та срж насиље или родни идентитет, патријархат. Осим у формалном смислу, који донекле открива и ставове у погледу потребе за променом парадигме, Косић се према самом чину не односи критички, него га приказује какав се он приказује – њу су били, па је она убила.

Редитељ Југ Ђорђевић, у Народном позоришту Београд (копродуценти су још Стеријино позорје на чијем је конкурсу победио Косић и Фондација „Нови Сад – европска престоница културе), са Вањом Ејдус у насловној улози, такође формално стилизује глумачку игру, кореографише је, а уводи и рецитативност говорне радње, као и певање. Стилизује и целокупан изглед представе, цео конктекст, а доследно и значење. Па тако Србија деветнаестог века постаје нека забит у сред Америке, ликови Амиши који певају додолске песме, а позорница има облик стана из 21. века, са хидрантом из којег Алексија вади секирче, чисто да се истакне знак узбуне и прве помоћи, како је интерпретирано убиство. Решетке су ту као знак да је она била заточена већ у свом дому, а после и у затвору. Згодно, зар не? Хм…

Стилски подједнако зачудна је и представа „Јенки Роуз“ Слободана Обрадовића, у режији Милоша Лолића (Београдско драмско позориште), са Даницом Максимовић у главној улози. Она за фокус има савремени феномен „пластификације“ и живота пуног површних задовољстава и сензација, оличен кроз (ван)брачне авантуре старлете Ен Никол Смит. Она је у представи персонификација целе Америке (САД), а сходно њеним политичким аспирацијама и дометима – персонификација и доброг дела глобалне, популарне културе која је довела до распада традиционалних вредности. У њима се као колатерална штета прати и распад односа на линији родитељ – дете, а не губи се из вида ни промена у људској психологији, односно систему вредности који колико год био накарадан, и даље носи црту животности испод свих слојева шминке и гламура.

„Госпођица“ Иве Андрића, у режији Ђурђе Тешић (Народно позориште Републике Српске), понајбоља је од скорије виђених представа које у последње време редовно стижу из Бањалуке на Стеријино позорје. Понајбоља у смислу да је коректна, и ништа (пре)више. Иво Андрић је сјајан писац, томе се не може ништа одузети, само додати још то да је насловну улогу у представи врло добро одиграла Слађана Зрнић.

За разлику од „Госпођице“ из Бањалуке, са прилично једноставним и сведеним редитељским концептом новац није срце и душа једне усамљене жене, једног друштва, представа „52 херца“ већ може да послужи за театролошку студију. Режије Мојце Мадон, не и текста Тијане Грумић, који је сведен на низ фрагмената, у оквиру којих се препознаје њена поетика, загледаност у свемир и плаветнило мора, као одраз узбурканих породичних дешавања. Комад је у Новом Саду познат и као представа коју је у Срском народном позоришту режирао Зијах Соколовић, мада са представом из Словеније осим текста нема више нити једну додирну тачку.

Мојца Мадон у Словенском народном гледалишчу Нова Горица режира све што јој је пало на памет у вези са комадом, колоквијално говорећи. Изводи на сцену списатељицу, драмски текст контекстуализује и усложњава изјавама глумаца, историјом новогоричког позоришта, публику шета од једног сценског простора до другог, не дајући им да се завале у столице и гледају представу као филм нечијег живота… Што ће рећи, њена режија је феноменалан пример да у позоришту не почиње све и завршава се са текстом, што би рекао мој колега Влатко Илић.

Остала је још „Ноћна фрајла“ Александра Поповића, у режији Бранислава Мићуновића (Народно позориште Ниш). Још раније објављен текст о овој представи можете пронаћи на интернет сајту „Дневника“, а док осване овај освануће и награде жирија Стеријиног позорја, па… Наздравље и добитницима и „губитницима“!!!

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.0389
Најновије вести