- Емилија Милосављевић, као заљубљена Марија Антоновна, без великих гестова успева да дочара сву природност одушевљења појавом престоничког кицоша, с којим ће још приде да изађе из блата малограђанштине којем и сама припада - на пример, стоји у “Дневниковој” критици Игора Бурића представе “Ревизор” Н. В. Гогоља, у режији Петра Јовановића, представе коју је Српско народно позориште реализовало у копродукцији са Позориштем младих.
На проглашењу добитника Награде “Предраг Пеђа Томановић”, међу којима су лауреати били још Анђела Пећинар и Димитрије Ранђеловић, Емилија Милосављевић је била веома захвална Задужбини “Предраг Пеђа Томановић”, првенствено мајци и сестри трагично настрадалог глумца чије име задужбина и награда носе.
- Вама је ово 29. пут, а мени прва награда. Све што је прво некако је најважније. Надам се да ће ми отворити врата за будуће пројекте. Труд се исплати. Важна је упорност и рад. Радим све више. - готово у једном даху рекла је ова вредна студенткиња и талентована глумица.
У разговору са критичарем “Дневника” који је приметио њен дар у првој већој улози коју је играла, Марије Антоновне, открила је да игра у још једној представи Српског народног позоришта, у копродукцији са Центром за развој визуелне културе - “Велика депресија” Филипа Грујића, у режији Марка Челебића. Оно што се после повезало “само од себе”, јесте податак да је Ема, како је колеге зову, играла и у прилично чувеној “Прослави” Позоришта “Промена” Академије уметности Нови Сад. “Прославу” је са својим студентима, међу којима је и Емилија Милосављевић, режирао Борис Лијешевић.
- На мастеру нам је гостујућа професорка била Мирјана Карановић. Лепо смо радили - каже о студирању Емилија Милосављевић. - Ја сам се толико давала и трудила... Несебично сам се давала у свему. Никад ми није тај просек био толико важан, колико ми је било важно да покупим што више знања, да што више напредујем. Ја сам неко ко је дошао из малог места, неко ко није имао неке прилике да гледа толико представа или буде у неким школама глуме које су на гласу. Била сам жељна свега. Тако су ме и примили, као неки празан лист папира и, ето, ја га сад попуњавам.
И. Бурић
