Представа је, иначе, рађена по мотивима песме „Плави зец“ Душка Радовића, али су у њеном стварању и обликовању учествовали сви главни актери и сарадници.
- Схватили смо у току рада да не желимо да се понављамо, да понудимо публици оно што су већ навикли да виде, него смо покушали, на мало другачији начин, да дођемо до неких ствари, и то је резултирало тиме да смо на пробама доста истраживали. Нисмо увек знали шта и како хоћемо, некако се у току рада све то наметало. Мало је теже ишло него што смо навикли, и што је било уобичајено, али мислим да је то опет захтевало од нас једну другу врсту ангажмана и размишљања. Мало смо се померили од онога на шта смо већ навикли знајући једни друге, међутим, ево ова представа је тражила нешто мало другачије од нас, и мислим да је то велики плус за њу, што је на крају донело и такав резултат на фестивалу – каже глумац Слободан Нинковић за наш лист.
Редитељка Емилија Мрдаковић је хтела да ради представу на тему плавог зеца, по песми Душка Радовића, постојао је и драматуршки предложак, али током рада се испоставило да, како то Нинковић објашњава, и сами глумци треба да буду драматурзи, писци, да својим идејама допуне тај драматуршки предложак, и измисле неке нове сцене. Велики део тога је и ушао у представу.
- И у глуми је било неких лутања, дилема хоћемо ли овако или онако да урадимо, али некако смо успели да нађемо заједнички стил који нас је водио, и просто смо се препустили игри, и тим нашим идејама. Једног тренутка смо се заиграли као деца. Некако је све то лако кренуло, и када смо пронашли тај кључ шта и како хоћемо, онда је све кренуло да бива много лакше. Мислим да ова представа пружа једну врсту уживања, не само деци, него и одраслима, од којих имамо фидбек. Кажу да уживају и да нису ни могли да претпоставе да ће од мотива једне песме Душка Радовића моћи да се направи овако нешто. Нисмо слепо пратили песму, она је само подзнак тога шта значи тај плави зец за нас, шта значи генерално плави зец, и као што је Емилија Мрдаковић написала у програмској књижици, плавих зечева има пуно, али да ли ми успемо да ухватимо тог плавог зеца? Сваки плави зец је нека наша жеља, и кад ухватимо једног плавог зеца, испунимо једну жељу, идемо ка следећем? Не, неко успе да улови пуно зечева, неко не успе ни једног – наводи Слободан Нинковић.
Како појашњава Саша Латиновић, писати за луткарско позориште је прилично специфично, зато што није у питању сукоб на нивоу текста, него је увек на нивоу неке, пре свега физичке радње. Писати за луткарско позориште је посебно другачије, није класични драмски текст, на шта, како примећује Саша Латиновић, наши драматурзи реално нису навикнути. Зато су, у тренутку кад су глумци ступили на позорницу, схватили да има превише текста који не може да се игра луткама. Јер, како Саша Латиновић истиче, тада би лутка требало да стоји и прича, а она не може само да стоји.
- Лутка мора да ради, да иде, да трага, гледа, истражује, додирне, да извуче, дакле више је то физички, него што је на нивоу говорне радње. И ми смо стога имали потребу да нешто ту дорадимо, изменимо, променимо. Основна конструкција јесте остала, али смо доста тога изменили између – указује Саша Латиновић.
Са Емилијом Мрдаковић су већ као некакав тим, како помиње Саша Латиновић, и додаје да није сигуран да ли би она са другима баш отворено толико сарађивала у том смислу, јер су имали и креативне расправе.
- Било је некад и жучно и бурно, неко би помислио да се свађамо, али далеко од тога да смо се посвађали, него смо тражили агрументе, и одговоре на питања. Па шта се њима деси? Зашто они трагају за плавим зецом? Шта је за њих плави зец? Како на њих делује остварење те идеје? Сва та питања смо постављали и тражили одговоре. Свако има свог плавог зеца, осносно своје жеље које тежи да оствари. Шта су они у представи остварили и у чему је то њих променило остварење њихових трагања? Хтели смо да они као актери целе те потраге доживе свог плавог зеца, односно да својим примерима, не схвативши да су то већ прошли, урадили, покажу деци шта све мораш да радиш да би остварио неке своје жеље, односно ухватио свог плавог зеца у том тренутку – истиче Саша Латиновић.
Код луткара глумац није само глумац, извођач задатака које му донесе редитељ, него је, по речима Саше Латиновића, заиста коаутор.
- Са Емилијом Мрдаковић смо стално пролазили кроз све то. Ми смо уз њу заједно режирали, радили драматуршке интервенције, осмишљавали ситуације, и онда, када радите све сегменте представе истовремено, и кад су сви заједно у томе, онда је то урађено, осмишљено, систематично. Нама је све јасно. Не постоји моменат који радиш да ти није довољно, јасан, прецизан, него сте га заједно осмислили и онда је реализација увек уверљива. Онда добијате добар резултат, кад се буквално прошли кроз све сегменте процеса, и коаутор сте свих сегмената – напомиње Саша Латиновић.
