НОВОСАЂАНИН НЕНАД ШОНЕ МИХАЈЛОВИЋ ОТКРИВА КАКО НАСТАЈЕ САВРШЕН СНИМАК ДИВЉАЧИ И ПРИРОДЕ Истрпи комарце да би те јелен наградио

По логичном следу, део праксе је радио у „Дневнику“. И, гле чуда, ту се заљубио у фото-репортерство.

– У „Дневнику“ ми је све то постало занимљиво, а у то време је радила сјајна фото-репортерска екипа: Слоба Шушњевић, Никола Стојановић, Бранко Лучић... Људи од којих се имало шта научити. Касније, упознао сам Јарослава Папа, великог заљубљеника у фотографију природе и дивљачи. Волим природу, а када сам видео његове фотографије, добио сам жељу да уђем у ту причу. Уз њега сам почео да печем занат, да увиђам навике дивљачи, где се креће, у које доба дана је најбоље фотографисати одређене врсте, како им прићи – каже Шоне. 

Брзо је увидео да тај посао није лак. Не може се попети на чеку, сачекати дивљач која ће изаћи и пар пута „кликнути“. 

– На почетки му је најтеже пало устајање у четири ујутру. Када сам то прегрмео, уследило је „снимање“ навика и ритма живота дивљачи. Фотографисао сам на Царској бари, када је на двадесетак метара од мене прошло крдо дивљих свиња. Уплашио сам се и отрчао до аута и позвао пријатеља, који ми је рекао да нема чега да се бојим, те да се црна дивљач сигурно више уплашила од мене него ја од ње – сећа се Шоне. 

У мноштву дивље фауне издваја се једна животиња. 

– Јелен је прелепа, грациозна животиња. Плаши се човека. Мораш знати куда се креће. У време рике урнишу те комарци, али нема заштитних крема. Има осетљив слух и њух, ако ти осети мирис тешко ћеш урадити посао. Потребно је искуство и стрпљење да се направи добра фотографија јелена – додаје.  

Мало је комерцијалне користи од фотографисања природе на овим просторима, па је за Михајловића то пре свега „издувни вентил“ од градске вреве и дневно-политичких догађаја.  Али, ко зна, једног дана можда ће осванути нека монографија или слично дело у војвођанској фауни и дивљачи широм меридијана. Досадашња дела обећавају...

Д. Кнежић