И док нас Слободан осваја непосредношћу, Ана је стуб целог пројекта кроз неопходну дозу озбиљности, поверења и стабилности. Та енергија коју емитује с малих екрана, јасно се осети и у разговору с Аном Бабић.
Када сте 2008. почели да радите на порталу РТС-а, како сте замишљали своју каријеру, да ли су ваше амбиције ишле толико далеко до једне од најгледанијих емисија у земљи?
- Та 2008. донела ми је телевизију, први посао, прве праве професионалне кораке. Донела ми је Љубишу Обрадовића, господина новинара, који ових дана ужива у заслуженој пензији, а који је био мој први уредник на РТСу. Донела ми је питање - јесам ли ја за ово, па онда, шта ће мени ово у животу... Донела је мене сајту, који се тек подигао, окружење младих школованих новинара који су загризли да се докажу, да науче, да смеју да питају или да сами дају одговоре. Нисам много размишљала о томе шта доноси сутра, где ћу бити например ове 2019. То прво искуство на сајту је било драгоцено, јер то није било време серијске производње новинара, водитеља и ТВ лица као на траци у фабрици обуће. То је било време за мале амбиције, да вам се објави вест, да вам уредник каже да нисте лоши, да сте „уболи” наслов, али да мора боље, и да вас пошаљу на терен само да гледате док старији раде.. Време које још једино живи на РТС-у, у оном професионалном смислу.
Радили сте и Јутарњи програм који је веома гледан, али претпостављам да није донео толику препознатљивост као „Шареница”. Колико се у том смислу ваш живот променио, можете ли да изађете на улицу и заборавите да сте увек под будним оком јавности?
- Пре Јутарњег, била сам део једне од најбољих редакција у Србији, а то је „Око магазин”. Људи на телевизији и данас знају да кажу да је та редакција-телевизија на телевизији. Ту се пече занат, ту се кале новинари. Јутарњи је дошао у правом тренутку, као најфинија нијанса укслађености новинарства и водитељства. Ко између та два прави разлику, тај је у заблуди. Зато сам и у „Шареници” иста, бар се трудим. Није лако када вам кажу да је потребно да будете забавни. Хајде, забављајмо се на телевизији која изворно има задатак да образује, да информише, да усмерава...Танка је та линија, између неукуса и „добре форе”. Трудим се да увек будем баш таква, у студију, на колегијумима, у редакцији док спремамо „Шареницу”, на летњем каравану... Не размишљам много о томе како ће ме други доживети, или шта ће да кажу, али стојим у реду у продавници, у банци, дому здравља...и тај лепи терет, условно речено популарности, носим као што носим кесе са пијаце, или из набавке, јер на крају дана како другачије?
Ви сте заправо веома слабо присутни у јавности, изван свог посла, да ли намерно дозирате своје присуство у медијима?
- Немам лошу намеру, само немам времена ни жеље да ме буде тамо где се не прича и не пише о мом послу. То ми многи замерају, па кажу, ти уопште не промовишеш себе, кроз неке друге ствари, на пример кроз интервјуе о нези косе, хигијени лица, кувању, пеглању, тренинзима... Зар заиста мислите да не знам да завијем сарму или скувам пребранац? Или, шта кога брига коју крему стављам на лице своје деце? Ма, све смо овде побркали, и то је наш најгушћи медијски мрак.
Које теме из „Шаренице” вама највише пријају и које су то занимљиве нијансе Србије које сте упознали тек кроз ову емисију?
- Све нијансе Србије. Од истока ка западу, сви су добродошли у нашу „Шареницу”, и сви се радо одазову. Теме су нам баш такве, шарене, како је некада било, шта су наши стари јели, како су се облачили, зашто је важно да то знамо, да не заборавимо ко смо, одакле смо, да бисмо знали куда ћемо...гости нам долазе са осмехом, а тежак је задатак да их насмејане испратимо из студија. Мислим да га испуњавамо!
Сарадња с колегом Слободаном Шаренцем делује складно, али будући да је он често на ивици спонтаности и импровизације, да ли вас је доводио у незгодне, смешне ситуације?
- Слободан је велики човек, буквално, али је још већи професионалац. Његова професионална статистика је статистика вансеријског кошаркаша, у послу је лав, у канцеларији прави друг. И то је та наша прва мера, ред шале, ред музике, ред приче. О свему и свачему, јер то је „Шареница”.
Док је Шаренац познат по лапсусима, ви готово да их немате. Да ли ипак постоји нешто што бисте радо променили у свом јавном наступу и ко је ваш највећи критичар?
- Ми смо сами себи највећа критика. Кад кажем ми, мислим на целу нашу редакцију. Немамо обичај да након емисија хвалимо себе, увек се прича о ономе што би требало поправити, од тема, до питања за госте. Јер „Шареница” је саткана и од прича наших дописника који знају сваки ћошак Србије, сваки њен скривени кутак, па нам је задатак да их заједно откривамо и заједно учимо!
Када бисте имали неограничена средства, какву бисте емисију радили?
- За сада уживам у шаренишу „Шаренице”. Немам план, ваљда је то оно кад си срећан, кад си ослобођен од жеља.
Снежана Милановић
фото: Промо РТС
