Прве литре вина, добијене 1966. охрабриле су Анђелинића и све оне који су дотле гледали на то шта он ради. Размножавање лозе из Поповића, настављено је још брже. Половином седамдесетих прошлог века, у најлепшем, средишњем делу Конавоског поља она се раширила на читавих 33 хектара.
После готово стотину година, дубровачка малвасија је ускрснула, опет је на столовима Дубровчана. Њима је посебна част да поклоне или приме на дар вино које у себи носи чар и лепоту коноваског крајолика. Као чувено вино са географским пореклом, заштићена је 1979. године. У својим винским картама желели су да је имају сви виђенији угоститељи у Југославији, али је она остала привилегија Дубровчана. Због малог рода, није било ни за све ексклузивне хотеле и ресторане испод Срђа. На 33 хектара винограда, у најбољим годинама, брало се једва нешто више од 30 вагона грожђа, односно 18 вагона вина.
У то време, писао сам да је то, најскупље југословенско вино, било по мери Дубровника, да је својом лепотом оправдало све приче и легенде које су о њему остале запамћене или забележене. Боја му је зеленкастожућкаста до сламнатожута. Кристалне бистрине, упечатљиве ароме сорте и развијеног букеа. Прави „траминац југа”. У правилу је суво, са 12 до 15 посто алкохола, али има година када у њему зна да остане и до 5 грама у литри непреврелог шећера, што је граница сувих и полусувих вина. Тај остатак, који је истина веома редак, обично прати и повећани алкохол, што опет заједно даје хармоничност и пуноћу, лепу заобљеност и питкост.
Нажалост, узлет малвасије био је кратког века. Рат који је вођен 1991. уништио је винограде у том питомом крају. Ваљало је почињати испочетка. Зов малвасије био је прејак да му се нико не би одазвао. Уз финансијску помоћ Дубровачко-неретванске жупаније, стручњаци с Агрономског факултета у Загребу, у сарадњи са задругарима у Конавлима, почели су 2002. реализацију пројекта „Заштита и ревитализација аутохтоне сорте винове лозе малвасија дубровачка бијела”. Водитељ пројекта је проф. др Еди Малетић, а сарадници су му група колега са факултета и научних институција.
Први пут систематски се ради о научној и стручној процени сорте, на темељу чега ће се створити услови за њено очување и потпуну привредну ревитализацију. Обновљен је детаљни инвентар узгојног подручја сорте и њена генетска идентификација. Створени су услови и решења добијања квалитетних лозних калемова за подизање будућих винограда. Утврђена су и најповољнија технолошка решења за виноградарење и винофикацију грожђа којим ће се очувати високи потенцијал сорте за производњу врхунског вина, као аутентичног производа конавоског подручја.
Упоредо је текла и обнова конавоског виноградарства и винарства. На трећем фестивалу вина у Херцег Новом, фебруара 2009. године, срео сам неколико Конављана, који су на велико задовоство организатора ове лепе смотре, први пут, после ратних догађања, дошли у Црну Гору, да својим најближим суседима покажу и представе своја најновија винска достигнућа. Донели су их госпари Андро Црвик, Михо Батош, Иво Миљас, Филип Мариновић, Лука Зоро, Перо Бокарица, Иво Орешковић и Нико Караман. Драгуљ међу њиховим винима била је малвасија. Добијена је по новим технологијама које су разрадили професори и доктори винарства, након опсежних истраживања. Новост су категорија полусувог вина и прошек, као врхунац онога што малвасија као сорта може да да.
Након херцегновског фестивала вина, посетио сам винарију Андре Црвика у Ћилипима, који је први после ратних разарања обновио производњу грожђа и вина малвасије. Већ 1996. посадио првих пола хектара винограда и након три године имао прву малу производњу врхуског вина. За њим су кренули и други и она се већ ширила на више од десет хектара. И даље се сади. Колико је данас има, нажалост, немам тачан увид.
Мој домаћин Андро Црвик, весељак, човек пун духа и љубави према људима, песми и вину причао ми је да је у Конавоском пољу, пре филоксере, свих 400 хектара ораница било под лозом, „да се није имало где везати коња а да не узаги у лозу”. Он је власник осам хектара малвасије, плавца и мараштине.
После 14 година преданом је бутељка малвасије коју ми је послао пријатељ Ненад Воларевић из Метковића. Пенушаво жутозеленкасто вино типа просеко, лагано, воћно, по цитрусу, јабуци и брескви, својом свежином идеалан пратилац летњих јела и врућина.
За Марка Анђелинића се говорило да има две кћери: Ксенију и Малвасију.
