„Говорио је о будућности, а онда се све срушило…“ ИСПОВЕСТ САНДЕ РАШКОВИЋ ИВИЋ о губитку сина и трагедији која ју је заувек променила (ВИДЕО)

"Све је у реду док је по реду, када почне да прескаче није нормално", говорио је њен отац. Не постоји ништа горе од губитка детета, то је нешто најтеже што може да снађе родитеља. Бол за коју не постоји утеха. Санда Рашковић Ивић, угледна политичарка, психијатар и психотерапеут, са ненадокнадивим губитком суочила се почетком 2022. године, када је њен син Јован извршио самоубиство.

"Није у реду да родитељ хода иза сандука свог детета. Тај бол и та празнина ни са чим не могу да се упореде", рекла је Санда Рашковић Ивић када је крајем прошле године гостовала у подкасту "Здрав животни водич". Њен син Јован, њено најмлађе дете, пронађен је мртав у јутарњим часовима 20. јануара 2022. на плочнику испред зграде у Београду. Извршио је самоубтсво скочивши са петог спрата.

Није било никакве таме која би се могла препознати, говорио је о плановима за будућност... Завршио је Филозофски факултет, сањао о одласку у Беч... А онда се све срушило. Изненада. Бол никад неће престати, али је угледна политичарка, дипломата, ауторка бројних стручних радова из области психијатрије и психотерапије, пронашла начин да настави даље. О томе говори и њена књига симболичног наслова "Живот иде даље – Како пронаћи смисао и када га нема".

Санда Рашковић Ивић недавно је у интервјуу за Глорију испричала неке интимне детаље, а између осталог открила је и да ли је наслућивала мотив или мотиве који би могли да доведу до трагедије.

– Човек свом детету не може да буде психијатар. Кад размишљам о мом детету, видим његов блистави ум, питому и ведру нарав и порцеланску душу. Тој порцеланској души је тешко пала очева болест и смрт, јер је био премлад за тако тешку причу, а све време ми је био десна рука и гледао је татину патњу и кидао се. Имао је и раскид с девојком, а дубину његових осећања нисам могла да докучим, био је обесхрабрен немогућношћу да се запосли иако је био дипломирани политиколог и говорио пет језика – рекла је Санда.

– Да ли су то све довољни разлози да бол постане толики да је неиздржив и да се нагнеш преко ивице живота и само се пустиш? Вешто је скривао своју патњу и она би избијала везано за реалне догађаје. Показивао је ведро лице, био је духовит и волео је да се смеје.

Да ли је помислила, макар на секунд, да би тако нешто могло да се догоди?

– Помисао да сам себи одузме живот ми се јављала повремено, а он ме тада разуверавао речима: "Мама, нисам луд да се убијем". Вече пре те кобне зоре ништа нисам сумњала, а у његовој преписци с бившом девојком, која је трајала до три сата и 11 минута, није било никакве таме која би се могла препознати, штавише, говорио је о плановима за скору будућност, одласку у Дечане, а после у Беч на учење немачког језика, па на мастер. И данас ме мучи како нисам видела муку бића које ми је било духовно најближе на свету...