ВЕДРАНА РУДАН СЕ ОГЛАСИЛА ИЗ БОЛНИЦЕ: Једва сам направила три корака! Изгледам као костур пресвучен кожом! Најмилији ме моле да нешто поједем, а мени се све гади

На свом блогу Рудан.инфо објавила је нову колумну под насловом „Сестре“, у којој је брутално искрено описала свакодневицу онколошког пацијента, али и неизмерну људскост медицинских сестара које о таквим болесницима брину.

У тексту који је потресао регион, Рудан пише о неиздрживим боловима, метастазама, губитку достојанства, али и о женама и једном младићу који, како каже, у том паклу представљају једине „коцкице леда“ које гасе ватру болести.

Њену колумну преносимо у наставку.

"Јуче сам по ко зна који пут ушла у болницу. Једва сам направила три корака – три корака су маратон за овакве попут мене – и срушила се у столицу.

Уз мене се створила неговатељица са колицима и одвезла ме до кревета.

Кости су ми посуте метастазама, свака је у мени вриштала на свој начин.

Зазивала сам смрт, као што то већ годину и по дана редовно радим. Узалуд.

Сваки лекар с којим разговарам има свој рецепт како да уклони бол. Убице бола или не делују или делују слабо, јер болесници од карцинома углавном имају и читав низ других болести.

Незамислив је ужас умирати од рака. Лечење је најчешће скупо и за неке од нас бесмислено, квалитет живота не постоји, а одлагање смрти постаје највећа казна.

Сестре

У том паклу постоје и коцкице леда. Оне гасе пламен који ти прождире и душу и тело.

Ово није фраза којом ја, беспомоћна несрећница, покушавам да купим њихову милост.

Те жене и један младић су бића која нас, бар по мом осећају, држе у овом бесмисленом животу.

Многи срећници који ово читате немате појма о чему говорим.

Изгледамо језиво. У нас убризгавају хемотерапију и друге отрове, али лица сестара које нас окружују нису наше огледало.

Оне нам се смеше као да смо лепи. Држе посуду док повраћамо, мењају нам пелене, избацују наша говна у WЦ-шољу, док се нама окреће желудац јер не можемо да поднесемо сопствени смрад.

Изгледам као костур пресвучен кожом. Најмилији ме моле да нешто поједем, а мени се све гади.

Пре петнаест минута у собу је ушла спремачица и тепајући ми како је манештра „лагана, баш лагана“, наговорила ме је да је прогутам.

Ни сама нисам могла да верујем да сам то учинила.

Ноћас нисам спавала. Не знам колико пута је сестра била уз мене – скидала једну боцу, намештала другу, питала ме треба ли ми нешто.

Често их питам какве су им смене. Никако да запамтим, или оне нису прецизне. Стално су у болници. Многе се успут школују и брину о породици.

„Како?“, питам их.

„Не спавамо.“

„Зашто не побегнете? Сестре се траже свуда.“

„Само овде можемо дати све од себе. Само овде можемо помоћи онима којима је помоћ заиста потребна.“

Искрено, не разумем их. Не знам за које бих паре, да сам здрава, издржала на овом одељењу и једну смену.

У развијеном свету једна сестра брине о пет онколошких пацијената. Код нас сестра своје пацијенте ни не броји.

А плате? Кад се сетимо да олош у сабору већ на старту добије 4.000 евра да би, благо речено, срао о усташама и четницима, дође ти да шмајсером средиш те „часне“ смрадове.

А сестре? Колико оне зарађују? Када се дословно убију од посла, на папиру имају 2.200 евра, а онда и на тај „астрономски“ износ морају да плате порез.

Има ли у Хрватској још једна Далија која ће са истом страшћу којом говори о колегама по плати и непријатељима по ставовима, нешто рећи о хрватским ропкињама које ће кад-тад дотаћи и њихова чела?

Са дефиницијом „хрватске ропкиње“ моје добре виле се никада не би сложиле.

„Наш посао није робија. То је позив. Волимо људе. Волимо да помажемо.“

Управо ми је пришла сестра. 18.50.

„Треба ли вам нешто?“
„Не, хвала.“
„Кад одлазите?“
„У 19.00. Данас је био тежак дан. Видимо се сутра у 7.00.“

„Колико ће вам сутра трајати смена?“